Temperatura tela jednog od najmoćnijih predatora koji je ikada vrebao Zemljinim okeanima možda je doprinela njegovom padu.
Nova analiza zuba koje je za sobom ostavio megalodon (Otodus megalodon) pokazuje da je izumrla džinovska ajkula bila barem delimično toplokrvna, kao što su neke ajkule danas.
Ali ova osobina, koja bi predatorima dala prednost kao lovac, mogla ih je ostaviti ranjivim na izumiranje kako se svet oko njih menjao.
„Naši rezultati pokazuju da je O. megalodon imao ukupnu topliju telesnu temperaturu u poređenju sa okruženjem i drugim koegzistirajućim vrstama ajkula“, piše tim koji predvodi geohemičar Majkl Grifits sa Univerziteta Vilijam Paterson.
„Ogromna veličina tela sa visokim metaboličkim troškovima visoke telesne temperature možda je doprinela ranjivosti vrsta Otodus na izumiranje u poređenju sa drugim simpatričnim ajkulama koje su preživele epohu pliocena.
Megalodon zauzima počasno mesto u našoj kolektivnoj mašti, i to sa dobrim razlogom. Pojavljuje se u fosilnom zapisu pre 23 miliona godina, a onda je, pre 3,6 miliona godina, nestao. Međutim, tokom 20 miliona godina koliko je postojala na ovoj planeti, smatra se da je džinovska ajkula terorisala mora.
Tragovi koje je ostavio za sobom samo su podstakli ove ideje. Ajkule su uglavnom građene od mekog tkiva, tako da od megalodona imamo samo gomilu džinovskih zuba i pršljenova. Ovo nam govori da je ajkula bila velika, a nedavne procene daju njenu veličinu između 16 i 20 metara u dužinu. Ali oni nam ne govore mnogo više.
Ne znamo kako je izgledala ajkula, da li je bila bure mišića i pretnje poput velike bele ili uglađene talasaste jedrilice poput plave ajkule. Možemo da nagađamo, ali nagađanja će verovatno biti sve što imamo, barem u tom pogledu.
Međutim, jedna stvar u vezi sa zubima je da su, paleontološki, odlične vremenske kapsule, koje sadrže izotopske zapise različitih elemenata zadržanih u kostima organizma. Stabilni izotopi u životnoj sredini se preuzimaju, obično gutanjem, i zamenjuju deo kalcijuma u zubima i kostima, što može pomoći arheolozima i paleontolozima da saznaju više o njihovim životima.
U nekim slučajevima može pomoći u rekonstrukciji ishrane životinje. Griffiths i njegov tim su želeli da nauče telesnu temperaturu megalodona.
Postoji odnos izotopa koji to može učiniti, fascinantno. Sastav izotopa kiseonika fosfata (δ 18 O p ) u bioapatitu – vrsti kalcijum fosfata, minerala koji formira kosti kičmenjaka – otkriva dve ključne stvari o životinji. Prvi je izotopski sastav vode u njegovom telu; druga je temperatura.
To je zato što frakcionisanje izotopa kiseonika zavisi od temperature. A, kod morskih kičmenjaka, sastav vode u telu je u stalnom stanju sa vodom kroz koju životinja pliva – tako da svako odstupanje između vrednosti δ 18 O p koje se vidi kod toplokrvnih životinja i hladnokrvnih životinja treba da odražava nivo do kojeg toplokrvna životinja može da podigne svoju temperaturu iznad ambijentalne sredine.
Pažljivim merenjem ove osobine i upoređivanjem sa živim životinjama kao što su ajkule i kitovi, i životinjskim fosilima koji su istovremeno sa megalodonom, istraživači su uspeli da rekonstruišu temperaturni profil za megalodon. Otkrili su da megalodon može da podigne svoju telesnu temperaturu za oko 7 stepeni Celzijusa (12,6 stepeni Farenhajta) – drugim rečima, bio je endoterman.
Ovo se danas vidi kod nekih ajkula, poput velike bele (Carcharodon carcharias), najveće ajkule grabljivice koja živi danas. Megalodon ne pripada istoj porodici kao veliki beli, Lamnidae, ali se smatra da pripada istom redu, Lamniformes.
Lamnidne ajkule, kojih trenutno postoji pet vrsta, odlikuju se velikom brzinom plivanja i delimičnom toplokrvnošću, odnosno regionalnom endotermijom – njihovi mišići zagrevaju vensku krv. Ovo održava njihove plivačke mišiće i mozak toplim i poboljšava njihov metabolizam. Mogu da plivaju brže, izdrže hladnije okruženje i efikasnije love i vare hranu.
Naučnici su mislili da je megalodon morao imati istu osobinu. Čini se da novo istraživanje to potvrđuje, konačno, čvrstim brojevima, koji pružaju uvid u to kako su ogromne ajkule živele, lovile i kako su narasle do tako ogromne veličine. Ali to bi imalo cenu.
„Kao gigantski predator na vrhuncu, O. megalodon bi pretrpeo visoke metaboličke troškove izazvane njegovom regionalnom endotermnom fiziologijom i zajedno sa ishranom na vrhunskom trofičkom nivou, kao što su sugerisale prethodne studije, verovatno su postojali visoki bioenergetski zahtevi“, pišu istraživači.
„Ova nesigurna energetska ravnoteža je možda bila dovedena u opasnost kada su se smanjila produktivna staništa na obalnom pojasu, a došlo je i do pratećih promena u predelima plena zbog pliocenskih promena nivoa mora. Zaista, prethodni rad je pokazao da je regionalna endotermija povezana sa visokim rizikom od izumiranja među velikim -telesne vrste, posebno kada veliki plen postane oskudan.“
Ovo, kažu istraživači, pokazuje da čak ni veliki megalodon nije bio imun na klimatske promene; stoga, treba uložiti više napora da zaštitimo ajkule koje imamo dok još ima vremena za to.
Istraživanje tima se pojavljuje u Proceedings of the National Academy of Sciences.
