Veliki depresivni poremećaj (MDD) nije samo među najčešćim mentalnim bolestima, koji pogađa više od 8% Amerikanaca, već je i izuzetno varijabilan od osobe do osobe. Istraživači su nedavno počeli da prave korake ka razumevanju neurofiziologije koja leži u osnovi različitih podtipova depresije, što bi moglo ubrzati razvoj boljih tretmana, ali još mnogo toga ostaje da se otkrije.
Sada, nova studija objavljena u Biološkoj psihijatriji identifikuje više podtipova MDD pomoću snimanja mozga.
Džon Kristal, MD, urednik Biološke psihijatrije, rekao je o radu: „Odavno znamo da su poremećaji poput velikog depresivnog poremećaja veoma heterogeni. Ova studija na velikom uzorku pacijenata sa depresijom pruža tragove koji se mogu pratiti u podtipovima depresije na na osnovu testova funkcionalne magnetne rezonance (fMRI) koji mere stepen koordinacije između regiona mozga, takođe poznat kao ‘funkcionalna povezanost’.“
Istraživači su koristili fMRI u stanju mirovanja prikupljen na više kliničkih mesta iz velike grupe od više od 1.000 pacijenata sa MDD i više od 1.000 zdravih kontrola (HC). Studija je koristila takozvani normativni model, koji koristi podatke iz velike referentne populacije za kvantifikaciju pojedinačnih odstupanja, slično kao grafikoni rasta koje koriste pedijatri. Istraživači su ispitali funkcionalnu povezanost između regiona mozga i mapirali pojedinačna funkcionalna odstupanja kod pacijenata sa MDD u poređenju sa ovim normativnim predviđanjem tokom životnog veka.
Viši autor Mingrui Ksia, Ph.D., sa Pekinškog normalnog univerziteta, rekao je: „Ovaj pristup je doveo do identifikacije dva reproducibilna neurofiziološka podtipa koja pokazuju različite obrasce odstupanja, rezultate depresivnih stavki i predvidljivost longitudinalnog tretmana.“
Jedan podtip pacijenata pokazao je ozbiljne pozitivne devijacije — što ukazuje na povećanu povezanost mozga — u mreži podrazumevanog režima, limbičkim i subkortikalnim oblastima, i negativne devijacije u oblasti senzomotorike i pažnje. Drugi podtip pacijenata je imao blaži i suprotan obrazac devijacije, naglašavajući heterogenost depresije na neurofiziološkom nivou. Autori spekulišu da bi izmenjena aktivnost mogla biti povezana sa tendencijom preživanja kod ljudi sa MDD.
Rad je posebno uzbudljiv po tome što pomera polje ka pronalaženju biomarkera, ili bioloških markera, depresije, koja se trenutno oslanja na kliničke simptome koje su prijavili pacijenti za dijagnozu, lečenje i prognozu. Biomarkeri bi mogli da ponude način da se poboljšaju svi ovi aspekti lečenja MDD.
Dr Sja je nastavio da kaže: „Ovi nalazi bacaju svetlo na različite neurobiološke mehanizme iz perspektive konektomike koji leže u osnovi kompleksne kliničke heterogenosti uočene kod osoba sa depresijom. Implikacije ovog istraživanja su dalekosežne, pružajući vredan uvid u razvoj Kandidatni biomarkeri zasnovani na imidžingu. Ovi biomarkeri imaju potencijal da usmeravaju buduće precizne strategije dijagnostike i lečenja prilagođene specifičnom neurofiziološkom podtipu svakog pacijenta.“
Dr Sja je primetio: „Prihvatanjem koncepta neurofizioloških podtipova, možemo potencijalno da revolucionišemo polje mentalnog zdravlja omogućavajući kliničarima da personalizuju tretmane zasnovane na individualnim karakteristikama konektoma pojedinca. Ovaj pristup otvara nove puteve za preciznu medicinu i obećava poboljšanja terapijskih intervencija za depresiju.“
