Kako ljudska populacija na Zemlji raste, emisije gasova staklene bašte iz svetskog sistema ishrane su na putu da se šire. Nova studija pokazuje da najsavremenija poljoprivredna tehnologija i upravljanje ne samo da mogu da smanje taj rast, već ga i potpuno eliminišu generisanjem neto negativnih emisija – smanjujući više gasova staklene bašte nego što dodaju sistemi za hranu.
U stvari, korišćenje dodatne poljoprivredne tehnologije moglo bi da dovede do više od 13 milijardi tona neto negativnih emisija gasova staklene bašte svake godine, jer svet nastoji da izbegne opasne klimatske ekstreme, navodi se u radu pod naslovom „Scenariji zasnovani na modelima za postizanje neto negativnih emisija u sistem ishrane“, objavljeno 6. septembra u PLOS Climate.
Rad su vodili Benjamin Z. Houlton, dekan Ronald P. Linch sa Fakulteta za poljoprivredu i životne nauke na Univerzitetu Cornell, i Maia Almaraz, istraživač saradnik na Univerzitetu Princeton.
„Naša studija prepoznaje prehrambeni sistem kao jedno od najmoćnijih oružja u borbi protiv globalnih klimatskih promena“, rekao je Houlton. „Moramo da odemo dalje od razmišljanja o srebrnom metku i da brzo testiramo, verifikujemo i skaliramo lokalna rešenja koristeći tržišne podsticaje.
Mreža svetskih prehrambenih sistema svake godine generiše između 21% i 37% planetarnih emisija gasova staklene bašte. S obzirom da se globalna populacija približava 10 milijardi do sredine veka, emisije gasova staklene bašte iz globalnog sistema ishrane – ako se ne kontrolišu – mogle bi porasti na 50% i 80% do 2050. godine, navodi list.
Prethodna istraživanja su pokazala da je promena ishrane širom sveta ključ za smanjenje gasova staklene bašte u sektoru prehrambenih sistema. Ali Houlton i Almaraz veruju da bi smanjenje emisije moglo biti mnogo veće.
Ako bi čitava ljudska populacija usvojila takozvanu „fleksitarnu“ ishranu do 2050. — koju promoviše Komisija EAT-Lancet (grupa svetskih stručnjaka koja je uspostavila hranljivu, zdravu i održivu ishranu) — naučnici su procenili da će 8,2 milijarde metričkih tona emisije gasova staklene bašte, što je daleko ispod cilja neto negativnih emisija.
„Naša studija ispituje i promene u ishrani i poljoprivredne tehnologije, kao različite opcije za smanjenje emisija“, rekao je Almaraz. „Ovo je uključivalo analizu sekvestracije ugljenika.“
Za razliku od značajne koristi poljoprivredne tehnologije u ostvarivanju ogromnih negativnih emisija u celom sektoru, promene u ishrani su imale mali uticaj na sekvestraciju ugljenika, prema studiji. „Razgledali smo samo desetak tehnologija“, rekao je Almaraz. „Ali još ih je u razvoju, što mnogo obećava za sistem ishrane.“
Novi model je pokazao da je najefikasniji način za smanjenje emisija da se podstakne modifikacija zemljišta za useve (biouglje, kompost i amandmani na stene), razvoj agrošumarstva, unapređenje održivih praksi žetve morskih plodova i promocija proizvodnje đubriva na vodonik.
U procesu koji se naziva „pojačano vremenske uslove“, na primer, silikatna stenska prašina se može dodati zemljištu useva svakih pet godina da bi se ubrzalo stvaranje karbonata. Ovaj proces proždire ugljen-dioksid, koji može izdvojiti nekoliko milijardi metričkih tona ugljenika godišnje, navodi list.
Kroz agrošumarstvo, sadnja drveća na neiskorišćenom poljoprivrednom zemljištu može da zadrži do 10,3 milijarde metričkih tona ugljenika godišnje, dok se morske alge mogu uzgajati na površini okeana, a zatim zakopati u duboko more, uklanjajući do 10,7 milijardi metričkih tona ugljen-dioksida.
Dopunjavanje stočne hrane aditivima moglo bi da smanji emisiju metana za 1,7 milijardi metričkih tona, a primena biouglja na obradive površine može smanjiti emisije azot-oksida za 2,3 milijarde metričkih tona.
Aktivnosti u oblasti zaštite životne sredine u sistemu hrane treba započeti regionalno. Houlton je rekao da anaerobni digestori pretvaraju stajnjak sa farmi mleka u Njujorku u električnu energiju od sredine 1970-ih, smanjujući emisije, podržavajući energetsku samodovoljnost i pomažući u poboljšanju kvaliteta vode. Biogas koji nastaje iz otpada postaje energija koju lokalne elektroprivrede mogu lako da koriste, ali ovaj pristup mora da izbegne curenje gasa, a finansijski podsticaji su i dalje neophodni. „Potreban nam je portfolio rešenja koja su efikasna lokalno, ali imaju globalni uticaj“, rekao je on.
„Ako ljudi odluče da pređu na zdraviju ishranu, kao što je predložio EAT-Lancet – i ako to mogu priuštiti – sjajno“, rekao je Houlton. „Ali da bismo naterali svet da smanji negativnu emisiju gasova staklene bašte – što je globalni imperativ za izbegavanje najopasnijih klimatskih uticaja – moramo se u velikoj meri osloniti na poljoprivrednu tehnologiju i tehnike upravljanja.
Rani rad na ovom istraživanju sproveo je Houlton kada je bio direktor Kalifornijskog univerziteta, Dejvis instituta za životnu sredinu, dok je Almaraz bio postdoktorski istraživač u Svetskom fondu za divlje životinje/Nacionalnom centru za ekološku analizu i sintezu na Univerzitetu Kalifornije, Santa Barbara.
