Kišne gliste su cenjene zbog načina na koji neguju zdravo zemljište, a naučni dokazi potvrđuju naklonost baštovana prema ovim marljivim beskičmenjacima. Ipak, istraživanja su pokazala da naši prijatelji koji žive u zemlji mogu biti manje dobronamerni kako klimatska kriza eskalira i daje im pristup nedavno odmrznutim severnim zemljištima.
Istorijski gledano, na kišne gliste se pored puževa i puževa gledalo kao na baštenske štetočine i smatralo se da jedu korenje cveća i povrća ispod površine tla. Ubijani su i uklanjani iz vrtova sve dok informisaniji prirodnjaci poput Čarlsa Darvina nisu napravili zapažanja koja su pokazala njihovu vrednost.
Ponekad se nazivaju „Darvinovim plugom“, kišne gliste prirodno obrađuju zemlju i povećavaju njenu plodnost povlačeći lišće pod zemlju gde trunu i obogaćuju tlo.
Kišne gliste se takođe smatraju inženjerima ekosistema — vrstama sa ogromnim uticajem na životnu sredinu. Kao takvi, oni obavljaju brojne aktivnosti koje su nam korisne, uključujući formiranje, drenažu i aeraciju zemljišta. Oni su takođe izvor hrane bogat proteinima za ptice i sisare.
Nažalost, oni sada imaju ono što se može smatrati mračnijom stranom.
Evropske kišne gliste, kao što je dobro poznati crv (Lumbricus terrestris), veliki i tamno pigmentirani crv kojeg ste verovatno videli kako se uvija u komadu prevrnutog tla, sada se nalaze širom sveta. Pre nekoliko vekova putovali su po zemljištu useva i biljaka koje su davale plodove dok su ih doseljenici odneli u nove zemlje. Na novopreoranim farmama to se smatralo bonusom i ovi uvedeni crvi su podstakli proizvodnju hrane.
U skorije vreme, ove uvedene gliste su se uspostavile u prirodnijim staništima, kao što su umerene šume Severne Amerike. Često je njihov dolazak u ove šume bio kao odbačeni mamac za pecanje. Tamo je sklonost kišne gliste da zakopa opalo lišće i sve dok zemlja nije izazvala probleme, ozbiljno menjajući status hranljivih materija u zemljištu, otkrivajući korenje drveća i smanjujući pokrivač za ptice koje se gnezde na zemlji.
Na gliste se sada gleda kao na invazivne vanzemaljske vrste u takvim ekosistemima. Dalje na sever, u borealnim šumama Arktika i subarktičke Kanade, još veći problem raste
Smatra se da arktičko zemljište skladišti oko polovine ukupnog ugljenika zaključanog u zemljištu na globalnom nivou. Uvek se pretpostavljalo da su najveći rizik za skladištenje ugljenika u borealnim šumama šumski požari, koji se mogu povećati kao rezultat porasta globalnih temperatura.
Ali kišne gliste zapravo mogu predstavljati veliku pretnju. Kako se zemlja koja je nekada bila prekrivena ledom ili u polutrajnom smrznutom stanju otapa, hranljivi sastojci bogati ugljenikom koje je držao hiljadama godina postaju dostupni mikroorganizmima i životinjama koje žive u zemljištu.
Posle poslednjeg ledenog doba, na severnim zemljištima nije bilo glista. Pošto se ova stvorenja pod normalnim okolnostima šire zemljom brzinom od samo 10 metara godišnje, čak i kada bi mogla da prežive, ne bi se očekivalo da će vekovima stići do takvih regiona.
Ali izgradnjom puteva i rekreativnim aktivnostima kao što je pecanje u slatkoj vodi, ljudi slučajno prenose kišne gliste koje su uticale na ekosistem u oblastima gde ih čeka nedavno odmrznuto zemljište. Opet, to je napušteni, živi mamac za pecanje koji stvara novi front invazije.
Vežbajući svoje prirodno ponašanje, kišne gliste otključavaju ugljenik iz ovog tla i veliki deo se ispušta u atmosferu kao ugljen-dioksid. Studija objavljena 2015. godine predviđa prosečne gubitke od 10 g ugljenika po kvadratnom metru šumskog poda godišnje – što je slična cifra onoj koju oslobađaju šumski požari ili uklanjanje drveća za drvo.
Možda mislite da bi se kišne gliste borile da prežive arktičke zime, ali neke, kao što je osmougaoni crv (Dendrobaena octaedra) su relativno tolerantne na smrzavanje i njihova jaja mogu da prežive temperature od -35°C. Drugi, kao što je crv, mogu duboko da se ukopaju da bi preživeli niske temperature iznad. Takve vrste, jednom uspostavljene, nije lako iskoreniti.
U ovim novodostupnim zemljištima, kišne gliste stupaju u interakciju sa nizom mikroorganizama i omogućavaju im da lakše razlažu biljnu materiju koja je prethodno bila zatvorena u ledu, stvarajući velike količine ugljen-dioksida, metana i drugih gasova staklene bašte.
Ovo stvara pozitivnu povratnu spregu jer dalje oslobađanje gasova staklene bašte ubrzava porast temperature. Ovo je verovatno nezaustavljiv proces i najbolja akcija u pogledu kišnih glista je da se spreči njihovo slučajno unošenje na dalja mesta u subarktiku kroz edukaciju i, potencijalno, nadzor rekreativnih područja.
Kišne gliste su vitalne na većini tla, ali u ekstremno severnim geografskim širinama došlo je do ogromne promene u našem pogledu na ove izuzetne životinje. Na globalnom nivou, mi—šira javnost, vlade, industrija i naučnici—moramo početi da se bavimo pitanjima klimatske krize koja pogađa nas, kišne gliste i zaista sva živa bića na Zemlji.
