Alfonso Benito Kalvo, geolog u Centro Nacional de Investigacion sobre la Evolucion Humana (CENIEH), deo je međunarodnog tima koji je upravo objavio rad u časopisu Nature Communications o radu na lokaciji Guefait-4 u Maroku.
Ovaj rad rekonstruiše ekološki kontekst severne Afrike pre 2,5 miliona godina.
Višestrukim analizama, ovaj multidisciplinarni istraživački tim je uspeo da pokaže da je ovo područje imalo raznovrsnost okruženja u kojima je aridnost bio dominantan ekološki kontekst, ali je bilo i šumskih područja, močvara i više otvorenih prostora.
Ove paleoekološke informacije su veoma važne za razumevanje evolucije plio-pleistocenskih hominina u severnoj Africi i razumevanje njihovog kapaciteta prilagođavanja promenljivim i sve otvorenijim sredinama koje nalazimo na afričkom kontinentu u ovom periodu.
Ivan Ramirez-Pedraza, vodeći autor studije i istraživač na IPHES-CERCA, kaže: „Naši rezultati nude prvi ekološki okvir poznat za severnu Afriku, gde ranije nismo imali čvrste, strogo ograničene podatke, za razliku od drugih delova kontinenta kao što su istok i jug“.
Ovi podaci su dobijeni primenom dobro proverenih i komplementarnih analitičkih tehnika. Glavne tehnike bile su analiza stabilnih izotopa i trošenja zuba na fauničnim ostacima velikih kičmenjaka pronađenih na lokaciji Guefait-4.
Prvo, izotopske studije zubne gleđi dale su informacije o vrstama hrane koja se unosi i temperaturi vode. Drugo, autori su sproveli analizu zubnog mikrotrošenja: ona se sastoji od kvantifikacije niza tragova kao što su ogrebotine i udubljenja, nastalih na površini zuba dok se konzumira hrana.
Pored ovih analiza, tim je takođe sproveo studije polena i analizirao izotope u vosku biljaka pronađenih u sedimentima, identifikujući različite vrste mikrosisara, mikrorakova i algi na lokaciji.
Stratigrafske studije obavljene u CENIEH-u jasno su pokazale da je lokalitet nastao tokom vlažnije faze koja je podstakla formiranje laguna u podnožju planina, a upravo su tu bili muljevi i karbonati koji su omogućili fosilizaciju i očuvanje faune. ostaje nagomilano.
Period između pliocena i pleistocena (tranzicija plio-pleistocena) je kada su na severnoj hemisferi započele glacijacije i globalni trend ka aridnosti. Zahvaljujući ovom istraživanju znamo da je ova aridnost bila prisutna i lokalno, ali je činila deo veoma raznolikog ekosistema.
Ovo regionalno mozaično okruženje, u kombinaciji sa trenucima tokom tranzicije koji se navode kada je Sahara ozelenjala, moglo je olakšati disperziju zajednica sisara (uključujući hominine) iz centralne ili istočne Afrike prema severu kontinenta, zauzimajući ekosisteme u kojima je dostupnost resursa bila slično kao u njihovim prvobitnim staništima.
Dokazi o najranijim homininima u severnoj Africi datirani su oko plio-pleistocenske tranzicije (pre oko 2,5 miliona godina) na lokalitetu Ain Boučerit u Alžiru. Ekološki kontekst za ovu prvu populaciju je ključno pitanje za razumevanje kako su se naši preci i drugi sisari raspršili po ovoj teritoriji.
„Ako uzmemo u obzir koliko su bliski Gefait i Ain Bušerit, poznavanje ekologije tako velike teritorije može nam ponuditi naznake ekoloških resursa koje su ovi prvi hominini mogli da iskoriste“, objašnjava M. Gema Chacon, istraživač na IPHES-u. -CERCA, koji je takođe kodirektor projekta zajedno sa dr Robertom Sala Ramosom, profesorom na URV-u, i Hasanom Aurageom, profesorom na UMP-u.
