Osnovna iskustva depresije prate ljudsku istoriju već hiljadama godina. Promene u energiji, aktivnostima, razmišljanju i raspoloženju opisane su kroz različite kulture i epohe. Reč „depresija“ koristi se već oko 350 godina. Međutim, iako je ova mentalna bolest dugo poznata, definisanje depresije i dalje predstavlja izazov za stručnjake.
Jedan od aspekata koji doprinosi složenosti definisanja depresije je činjenica da stručnjaci nisu saglasni oko toga šta ona tačno predstavlja, kako je precizno definisati ili šta je uzrokuje. Postoje različiti pristupi koji se koriste za klasifikaciju depresije, ali mnogi stručnjaci se slažu u jednom – depresija nije jednostavna i jednoobrazna pojava. Umesto toga, ona se može posmatrati kao porodična bolest sa različitim uzrocima i mehanizmima. Ova kompleksnost otežava izbor najboljeg tretmana za svaku osobu, jer se tretman mora prilagoditi individualnim potrebama i karakteristikama.
Jedna strategija koja se sve više istražuje je identifikacija podtipova depresije kako bi se razumeli specifični uzroci i pronašli odgovarajući tretmani. Jedan takav pristup uključuje razlikovanje između „reaktivne“ i „endogene“ depresije.
Reaktivna depresija, koja se takođe naziva socijalnom ili psihološkom depresijom, javlja se kao reakcija na stresne životne događaje. To mogu biti gubitak voljene osobe, finansijske poteškoće ili bilo koji drugi stresni događaji koji izazivaju emocionalnu reakciju.
S druge strane, endogena depresija, poznata i kao biološka ili genetska depresija, smatra se da je uzrokovana unutrašnjim faktorima poput genetike ili hemije mozga. Ovaj podtip depresije predstavlja interni disbalans koji može biti manje povezan sa spoljnim stresorima.
Međutim, dok se ovi podtipovi često razmatraju u kliničkoj praksi, nova istraživanja ukazuju na to da ova podela možda nije tako jednostavna kao što se prvobitno mislilo.
Studija koja je obuhvatila preko 14.000 ljudi sa depresijom istraživala je interakciju između genetskih faktora i stresnih životnih događaja kako bi se bolje razumela priroda ove mentalne bolesti. Rezultati su pokazali da ljudi sa većim genetskim rizikom za depresiju često prijavljuju veći broj stresnih događaja u svom životu. Ova saznanja sugerišu da genetski faktori ne samo da utiču na našu osetljivost na spoljne stresore, već i oblikuju naše okruženje i način na koji se nosimo sa životnim izazovima.
Ovi rezultati dovode u pitanje tradicionalnu podelu između reaktivne i endogene depresije i sugerišu da je depresija zapravo mnogo kompleksnija nego što se prvobitno mislilo. Umesto da je posmatramo kao jasno definisanu kategoriju, možda bi trebalo razmišljati o depresiji kao o spektru poremećaja koji se javljaju kao rezultat interakcije genetskih faktora i okoline.
Ova saznanja imaju značajne implikacije za tretman depresije i ukazuju na potrebu za personalizovanim pristupom koji uzima u obzir individualne karakteristike svake osobe. Tehnike upravljanja stresom i smanjenje izloženosti stresorima mogu biti od posebne koristi za osobe sa većim genetskim rizikom za depresiju, dok istovremeno podstiču razvoj novih terapija koje ciljaju specifične biološke i genetske faktore koji su uključeni u ovu bolest.
Ukratko, ova istraživanja naglašavaju kompleksnost depresije i potrebu za holističkim pristupom koji uzima u obzir interakciju između gena i okoline kako bi se razvili efikasniji tretmani za ovu mentalnu bolest.
Autor istraživanja bio je Džejkob Kruz, istraživač u oblasti mentalnog zdravlja mladih sa Univerziteta u Sidneju.
