Veliki deo ranih ljudskih fosilnih zapisa potiče iz samo nekoliko mesta u Africi, gde su povoljni geološki uslovi sačuvali mnoštvo fosila koje su naučnici koristili da rekonstruišu priču o ljudskoj evoluciji.
Jedno od ovih fosilnih žarišta je istočni ogranak Istočnoafričkog sistema rascepa, dom važnih fosilnih lokaliteta kao što je klisura Oldupai u Tanzaniji. Ipak, istočni ogranak sistema rascepa čini samo 1% površine Afrike – činjenica koja omogućava da se proceni koliko nedostaje naučnicima koji se oslanjaju na tako male uzorke.
U studiji objavljenoj u časopisu Nature Ecology & Evolution, istraživači sa Univerziteta Džordž Vašington pokazuju u kojoj meri koncentracija lokacija u žarišnim tačkama poput istočnoafričkog sistema rascepa utiče na naše razumevanje ljudske evolucije i zašto naučnici moraju uzeti u obzir tu pristrasnost kada tumačeći ranu ljudsku istoriju .
„Pošto dokazi o ranoj ljudskoj evoluciji dolaze sa malog spektra lokacija, važno je priznati da nemamo potpunu sliku onoga što se dogodilo na celom kontinentu“, kaže V. Andrev Barr, docent antropologije na GV i glavni autor studije.
„Ako možemo da ukažemo na načine na koje je fosilni zapis sistematski pristrasan i ne predstavlja savršenu reprezentaciju svega, onda možemo prilagoditi svoja tumačenja uzimajući ovo u obzir.“
Da bi odredili veličinu pristrasnosti u fosilnom zapisu, Bar i njegov koautor Bernard Vud, univerzitetski profesor ljudskog porekla na GV, pogledali su distribuciju modernih sisara koji trenutno žive u dolini rascepa.
Otkrili su da je vrlo malo sisara srednjeg i velikog tela „specijalisti za rascepe“, a okruženje rascepa, u stvari, predstavlja u proseku 1,6% ukupnog geografskog raspona savremenih vrsta sisara.
U drugoj analizi, Bar i Vud su pogledali kako su lobanje modernih primata sakupljene u dolini rascepa u poređenju sa lobanjama istih primata iz drugih delova kontinenta. Otkrili su da lobanje iz doline rifta predstavljaju manje od 50% ukupne varijacije među lobanjama primata u Africi.
Dok je naučna zajednica odavno prepoznala da pukotina predstavlja samo mali uzorak mesta gde su drevni ljudi verovatno živeli, istraživači kažu da prethodne studije nisu koristile moderne sisare kao analoge za ljudske fosile da bi pokušali da kvantifikuju veličinu pristrasnosti.
Podaci od savremenih sisara ne mogu nam tačno reći gde su još i u kakvom tipu okruženja živeli naši ljudski preci, ali mogu da nam daju tragove koji nam pomažu da bolje razumemo okruženje i fizičke razlike drevnih ljudi, kažu autori.
„Moramo izbeći da upadnemo u zamku da smislimo nešto što izgleda kao sveobuhvatna rekonstrukcija ljudske priče, kada znamo da nemamo sve relevantne dokaze“, kaže Vud.
„Zamislite da pokušavate da uhvatite društvenu i ekonomsku složenost Vašingtona ako imate pristup informacijama samo iz jednog susedstva. Pomaže ako možete da dobijete osećaj koliko informacija nedostaje.“
Istraživači takođe primećuju potrebu da naučna zajednica pogleda dalje od pukotine kako bi identifikovala nova fosilna mesta i proširila geografski opseg fosilnog zapisa.
„Manji je broj ljudi koji rade van ovih tradicionalnih žarišta i rade nezahvalan trud pokušavajući da pronađu fosile u ovim kontekstima u kojima je zaista teško raditi, gde geologija nije pogodna za pronalaženje fosila“, kaže Bar, čiji sopstveni rad uključuje traženje fosila izvan žarišta.
„Vredi raditi takvu vrstu posla kako bismo našu sliku evolucije sisara i čoveka iz ovog vremenskog perioda učinili potpunijom.“
