Avi Loeb, fizičar sa Univerziteta Harvard u SAD, pronašao je 50 sićušnih sferičnih fragmenata gvožđa sa dna Tihog okeana za koje tvrdi da bi mogli biti materijal sa međuzvezdanog svemirskog svemirskog broda.
Loeb povezuje svoje otkriće sa prolaskom vatrene lopte u januaru 2014. Meteor su primetili senzori Ministarstva odbrane SAD koji prate sve objekte koji ulaze u Zemljinu atmosferu.
Zabeleženo je da putuje brže od većine meteora i na kraju se raspao iznad južnog Tihog okeana u blizini Papue Nove Gvineje.
Podatke o objektu drži NASA-in Centar za proučavanje objekata blizu Zemlje (CNEOS). Zvanični naziv meteora je CNEOS 20140108, a naziva se i IM1 (za međuzvezdani meteor).
Postoji veoma veliki naučni skok od posmatranja vatrene lopte do tvrdnje da je to svemirski brod vanzemaljaca. Koji su dokazi na kojima Loeb zasniva tvrdnju? I koliko je verovatno da je to istina?
Već smo imali bar jednog posetioca iz međuzvezdanog prostora – kometu ‘Oumuamua . Pojava 1I/2017U1, zvaničnog naziva za ‘Oumuamua, svakako je bio neobičan događaj.
Objekat je posmatran 2017. dok je napuštao Sunčev sistem. Njegova putanja se razlikuje od skoro kružnih orbita planeta i eliptičnih orbita kometa.
Putanja komete je praćena unazad, a naučnici su otkrili da je došla daleko izvan najudaljenijih rubova Sunčevog sistema.
Naučnici su bili uzbuđeni, ali i zaintrigirani – iako njegov oblik nije snimljen kamerom, način na koji se svetlost reflektovala od njega dok se rotirala sugeriše da je imao čudan oblik poput cigare kada se gleda sa strane ili tanjira kada se gleda odozgo.
U promišljenom članku napisanom 2018. godine, Loeb je spekulisao da bi „Oumuamua mogla biti veštačkog, a ne prirodnog porekla – proizvod vanzemaljske civilizacije. Predložio je da nastavimo da tražimo međuzvezdane krhotine u Sunčevom sistemu.
U potrazi za takvim krhotinama, Loebov tim je ispitivao CNEOS bazu podataka, tražeći objekte sa neobičnim orbitalnim karakteristikama. Tada su pronašli CNEOS 20140108 i, na osnovu njegove velike brzine, sugerisali da je to međuzvezdani meteor – dajući mu ime koje je lakše upravljati IM1.
Modelirajući putanju vatrene lopte, Loeb je identifikovao specifičnu oblast južnog Pacifika gde je verovao da će se deponovati ostaci iz IM1. Nakon operacije jaružanja u oblasti sa snažnim magnetom, on sada tvrdi da je pronašao materijal iz IM1.
Ali kakve su šanse da je uopšte pronašao prave međuzvezdane krhotine, a kamoli svemirski brod?
Metalne kuglice koje su pronađene imaju prečnik od oko pola milimetra. Nije nemoguće da su vanzemaljskog porekla: nekoliko prethodnih ekspedicija je pronašlo sferule iz svemira sa morskog dna.
Prva ekspedicija koja je pronašla takve uzorke bila je HMS Challenger 1872-76. Materijal izvučen sa dna okeana sadržao je mnogo metalnih kapljica, koje su u to vreme, sasvim tačno, opisane kao „kosmičke sfere“.
Kapljice iz svemira su sferne jer se učvršćuju od rastopljenog materijala otkinutog sa površine meteorita dok prolaze kroz atmosferu.
Naredne ekspedicije tokom 20. veka takođe su pronašle kosmičke sfere na dnu okeana, ali ih je postalo teže identifikovati. To je zato što se za 150 godina od ekspedicije Čelendžer povećala količina zagađenja na Zemlji.
Godine 1872. Industrijska revolucija je bila u povoju u Evropi i praktično nije postojala na južnoj hemisferi. Otuda je zagađenje kao što je „leteći pepeo“ (otpad od sagorevanja uglja) i čestice iz vozila bilo minimalno. Mnogi od ovih zagađivača su takođe sfernog izgleda i metalnog sastava.
Danas su proizvodi iz industrijskih procesa i vozila svuda. Dakle, bez stvarne analize sastava sferula i poređenja sa analizama meteorita (i uobičajenih zemaljskih zagađivača), nije moguće identifikovati nijednu kao vanzemaljsku.
Ali Loeb ne misli da je materijal samo iz svemira, on misli da je iz međuzvezdanog prostora – tvrdeći da bi „ovo mogao biti prvi put da ljudi stavljaju svoje ruke na međuzvezdani materijal“.
Ovo jednostavno nije tačno. Na Zemlji imamo obilje međuzvezdanog materijala. Nešto od toga je gotovo sigurno na dnu okeana, ali ne u obliku koji je prikupio Loeb.
Međuzvezdani materijal na koji govorim dolazi u nekoliko različitih varijanti. Astronomi dobro znaju da međuzvezdani medijum – prostor između zvezda – nije prazan, već sadrži nekoliko različitih molekula, od kojih su mnogi organski (sastavljeni od lanaca ili prstenova ugljenika).
Deo ovih molekula se pomešao u oblast svemira gde je Sunčev sistem počeo da se formira.
Same zvezde su takođe doprinele materijalu međuzvezdanom mediju, jer su evoluirale ili eksplodirale kao supernove. Neki od ovog materijala dolaze u obliku sićušnih dijamanata ili safira – retkih uspomena na zvezde koje su živele i umrle pre nego što se Sunce rodilo.
Ova zrna su postala deo oblaka prašine koji se srušio i formirao Sunčev sistem, i na kraju su preneti na Zemlju u meteoritima.
Loebovi dokazi o vanzemaljskom izvoru materijala – bez obzira na međuzvezdano poreklo – prilično su klimavi.
Pronašao je metalne kugle. Da bih ja (i mnogi drugi) prihvatili da su ove sfere vanzemaljske, trebaće mi čvrsti analitički dokazi. Kakav je njihov sastav? Koje su njihove godine? Možemo li isključiti kopnene zagađivače? Možemo li isključiti ostatke vanzemaljskog materijala iz Sunčevog sistema?
Na prvo pitanje, o sastavu, odgovoreno je: Analiza sferula pokazuje da su uglavnom gvožđe sa nekoliko metala u tragovima.
Znamo da meteori iz našeg Sunčevog sistema sadrže gvožđe i nikl, što odražava relativnu količinu ovih metala na Suncu. Ali kugle očigledno sadrže „zanemarljive“ količine nikla – što ukazuje da gotovo sigurno nisu od meteora u Sunčevom sistemu.
Ovo, međutim, ne dokazuje da su međuzvezdani – samo povećava verovatnoću da su zagađivači na zemlji.
Najubedljiviji dokaz bi bio da se izmeri starost za sfere veće od Sunčeve – što bi ih identifikovalo kao međuzvezdane.
I to bi bilo neverovatno, ali ne bi ih nužno identifikovalo kao veštačko, a ne prirodno poreklo. Nisam siguran koji bi dokaz bio dovoljno ubedljiv za ovo – možda autogram vanzemaljskog inženjera koji je napravio letelicu?
Monika Grejdi, profesor planetarnih i svemirskih nauka, Otvoreni univerzitet
