Svi smo se našli napolju bez kišobrana dok se nebo otvara, verujući da će brže kretanje smanjiti koliko ćemo biti mokri. Ali da li je to zaista tačno? Hajde da istražimo ovu čestu dilemu kroz naučni pristup.
Kada počne kiša, instinktivno ubrzavamo korak, misleći da ćemo tako skratiti vreme provedeno na kiši. Dok hodamo, naše telo se sastoji od vertikalnih i horizontalnih površina koje su izložene kiši. Kada se krećemo, čini se da kiša pada pod uglom, a koliko kapi kiše naiđe na naše telo zavisi od brzine.
Iako brže kretanje povećava broj kapi koje dolaze prema nama u sekundi, smanjuje vreme koje provodimo na kiši. Ovo stvara ravnotežu: više kapi, ali manje vremena na kiši, što znači da ukupna količina vode koja pada na našu horizontalnu površinu, poput glave i ramena, ostaje nepromenjena.
Matematički, možemo izračunati količinu kiše koja nas pogodi koristeći formule koje uzimaju u obzir brzinu, zapreminu kapi kiše i površine našeg tela. Ključni nalazi su sledeći:
- Brže kretanje smanjuje količinu kiše koja udari u glavu i ramena.
- Količina kiše koja pada na vertikalne delove tela ostaje ista bez obzira na brzinu, ali se bržim hodanjem smanjuje ukupno vreme izlaganja.
Dakle, dok je preporučljivo brže se kretati kada vas uhvati kiša, važno je naglasiti da povećavanje brzine treba biti dovoljno da nadoknadi naginjanje napred, koje može povećati izloženost kiši.
Ukratko, kada padne kiša, najbolje je nageti se napred i brzo hodati kako biste ostali što suvlji.
