Evropska unija ima za cilj da do 2050. bude neutralna od ugljenika u okviru sveobuhvatnog Zelenog dogovora koji je dogovoren pre četiri godine. Međutim, analiza političkih dokumenata u kojima se navode praktične mere Zelenog dogovora pokazuje da će on smanjiti emisije ugljenika u Evropi, ali i povećati emisije ugljenika izvan EU.
Ovo povećanje je više nego dvostruko veće od količine emisija ugljenika ušteđenih Zelenim dogovorom. Ovu analizu je u časopisu Održivost prirode objavio međunarodni tim naučnika predvođen Klausom Hubačekom, profesorom nauke, tehnologije i društva na Univerzitetu u Groningenu.
Evropski zeleni dogovor je skup politika namenjenih potpunoj dekarbonizaciji Evrope do 2050. godine, ali takođe uključuje mere za proizvodnju čiste energije i ekološku obnovu. Hubaček i njegove kolege iz Sjedinjenih Država i Kine izvršili su potpunu analizu lanca snabdevanja političkih dokumenata koji su u osnovi Zelenog dogovora.
Njihov zaključak je da će Green Deal u svom sadašnjem obliku dovesti do povećanja emisija od 244,8% u zemljama van EU u poređenju sa ciljem smanjenja ugljenika u sektoru zemljišta, promene namene zemljišta i šumarstva unutar granica EU.
Jedan primer je mera povećanja biodiverziteta u Evropi sadnjom tri milijarde stabala.
„Međutim, drveću je potrebno mnogo zemlje koja se ne može koristiti za proizvodnju hrane. To znači da se hrana mora proizvoditi na drugom mestu, a da bi se to postiglo, zemljište mora biti pretvoreno u zemljište. Ovo povećava emisiju ugljen-dioksida i smanjuje biodiverzitet“, kaže Hubacek. „Na ovaj način bi EU smanjila emisije ugljenika unutar svojih granica, ali ih ’izvozila’ u zemlje koje bi proizvodile našu hranu, na primer, Afriku ili Južnu Ameriku.
Naravno, Green Deal sadrži paragraf koji zabranjuje uvoz proizvoda (kao što su meso ili stočna hrana) za koje se šumsko zemljište pretvara u poljoprivredno zemljište.
Po ovom pitanju, Hubaček je skeptičan: „Ništa ne sprečava ove druge zemlje da uzgajaju proizvode za Evropu na postojećim poljoprivrednim površinama i poseču šume kako bi proizvodili za lokalno tržište. Jednostavno ima previše nesigurnosti u ovakvim vrstama propisa.“ Zeleni dogovor takođe poziva na povećanje organske poljoprivrede, ali za to je potrebno više poljoprivrednog zemljišta u Evropi.
„Opet, postoji vrlo malo dostupnih informacija o uticaju na korišćenje zemljišta“, kaže Hubaček.
Međutim, naučnici nisu samo otkrili negativne uticaje Zelenog dogovora na ostatak sveta. Takođe su razmatrali različite scenarije kako bi videli da li se ukupna smanjenja ugljenika mogu poboljšati.
„Pronašli smo jedan veoma efikasan način da to uradimo“, kaže Hubaček. „Usvajanjem više biljne ‘planetarne zdravstvene ishrane’ moguće je uštedeti ogromnu količinu emisije ugljenika.“ Druga mera je postepeno ukidanje biogoriva na bazi hrane unutar EU, što bi smanjilo količinu potrebnog poljoprivrednog zemljišta i na taj način uštedilo emisije ugljenika i sprečilo gubitak biodiverziteta. Takođe, EU bi mogla da pomogne regionima u razvoju da povećaju svoju poljoprivrednu efikasnost, što bi takođe smanjilo korišćenje zemljišta.
Iako članak o održivosti prirode pokazuje da bi evropski zeleni dogovor u svom sadašnjem obliku mogao dovesti do neto gubitka za globalnu životnu sredinu, naučnici zaključuju da se to može popraviti.
„A usvajanje planetarne zdravstvene dijete je relativno jednostavno“, kaže Hubaček. Međutim, postoji još jedna stvar koju treba promeniti, naglašava on.
„Program je vođen tehno-optimizmom, ali naša analiza podvlači da nema besplatnog ručka. Veoma sumnjam da je ‘Zeleni rast’ moguć, jer sve što proizvedete zahteva ulaganje resursa. Tako da zaista treba da trošimo manje.“
Postoji snažan osećaj hitnosti sada kada se čini da će globalno zagrevanje premašiti 1,5 stepeni iz Pariskog sporazuma iz 1995. godine, a mnoge druge planetarne granice se takođe prekoračuju.
Hubaček napominje: „Vreme je da se sprovedu mere koje funkcionišu“.
