Možda smo prevideli iznenađujuće bogat izvor drevne DNK.
Naučnici su uspeli da rekonstruišu mitohondrijski genom izumrlog vunenog nosoroga (Coelodonta antikuitatis) – iz DNK ekstrahovane iz fosilizovanih fecesa pećinskih hijena (Crocuta crocuta spelea) koje su jele na njemu.
To je prvi genom koji je pronađen za vunaste nosoroge u Evropi; svi dosadašnji genomski podaci o vrsti potiču od sibirskih životinja. Ovo nam možda može dati neke naznake o regionalnim razlikama između stada nosoroga – ali takođe sugeriše da bi fosilizovani izmet, ili koproliti, mogao biti vredan resurs.
„Skupovi mitogenoma koji su ovde proizvedeni su prvi mitogenomski zapisi evropskih vunastih nosoroga i stoga su važan resurs koji pomaže u rešavanju filogeografije ove kultne pleistocenske vrste megafaune“, pišu istraživači u svom radu.
„Činjenica da su oni relativno lako izvučeni iz koprolita druge vrste (tj. nije bio potreban nikakav ostatak direktno povezan sa vunastim nosorogom) naglašava vrednost dobijanja genomskih podataka iz širokog spektra materijala.“
U stvari, koproliti se ispostavljaju kao istorijski rudnik zlata. Iz sačuvanih fekalija možemo utvrditi šta su ljudi i životinje jeli u prošlim vekovima, pregledati parazite kojima su bili zaraženi, pa čak i proučavati promene u mikrobiomu ljudskog creva.
Tim predvođen molekularnim biologom Peterom Andreasom Seeberom sa Univerziteta u Konstancu u Nemačkoj proučavao je dve fosilizovane izmete hijene iz srednjeg paleolita na području današnje Nemačke, perioda koji se protezao od pre oko 300.000 do 30.000 godina.
Ovi koproliti su bili iskopani i nalazili su se u muzejskim zbirkama, kao što mnogi koproliti sada rade. Rad objavljen prošle godine tvrdi da su koproliti u muzejskim zbirkama zanemaren i nedovoljno iskorišćen resurs u proučavanju biološke istorije naše planete.
Seeber i njegove kolege su koristili poseban alat za ekstrakciju materijala iz unutrašnjosti koprolita, pripremili DNK za čitanje i proveli rezultate kroz DNK sekvencer.
DNK je degradiran; ali su istraživači uspeli da povrate genetski materijal i od pećinske hijene i od vunastog nosoroga, upoređujući ih sa drugim genomima, modernim i drevnim.
I, iako je DNK nosoroga dobijen iz samo jednog uzorka, bio je u stanju da kaže istraživačima nešto novo o vrsti i njenoj diversifikaciji širom evroazijskog kopna.
U stvari, postojala je dovoljna razlika između evropskog nosoroga koji je završio kao hrana za hijene i sibirskih nosoroga da sugeriše da su dve grupe počele da se diverzifikuju, pre nekog vremena. Evropski nosorog je počeo da se cepa negde između 2,5 miliona i 150.000 godina.
Ovo je direktna kontradikcija hipoteze da su nosorozi ponavljali širenje dometa u Zapadnu Evropu tokom kasnog pleistocena, barem za pad kojem je pripadao ovaj konkretni nosorog.
Dalji oporavak i analiza DNK ovih drevnih, veličanstvenih nosoroga pomogli bi da se otkrije više o njihovoj istoriji, čak i ako moramo da je izvučemo iz nečega tako očigledno neveličanstvenog kao što je izmet.
„Kao i kod ovih uzoraka“, pišu istraživači, „mnogi arheološki predmeti pronađeni u prošlim iskopavanjima i postojeći u zbirkama, do danas su uglavnom zanemareni izvori drevne DNK“.
