Jezici širom sveta se u velikoj meri razlikuju po tome koliko gramatičkih razlika prave. Ova varijacija je vidljiva čak i između blisko srodnih jezika. Govornici švedskog, danskog i norveškog, na primer, koriste istu reč hunden, što znači „pas“, da bi saopštili da je pas u kući ili da je neko pronašao psa ili dao hranu psu. Na islandskom, s druge strane, u ovim situacijama bi se koristile tri različite forme reči, koje odgovaraju nominativu, akuzativu i dativu: hundurinn, hundinn i hundinum.
Ova gramatička razlika u sistemu padeža, zajedno sa mnogim drugim, izdvaja islandski od njegovih blisko povezanih sestrinskih jezika. „Jedna istaknuta hipoteza o tome zašto neki jezici pokazuju složeniju gramatiku od drugih povezuje gramatičku složenost sa društvenim okruženjem u kojem se ti jezici koriste“, kaže prva autorka Olena Ščerbakova sa Instituta Maks Plank za evolucionu antropologiju.
Na primer, islandski prvenstveno uči i koristi lokalno stanovništvo od preko 350.000 ljudi. Takve relativno male izolovane zajednice nazivaju se i „društvima intimnih“. Nasuprot tome, druge skandinavske zemlje, koje se nalaze u neposrednoj blizini svojih suseda, imaju veće stanovništvo sa značajnim proporcijama govornika kojima nije maternji jezik.
Takve zajednice su poznate kao „društva stranaca“. Mnogi lingvisti su tvrdili da jezici sa više govornika kojima nije maternji jezik imaju tendenciju da pojednostave svoju gramatiku, jer za razliku od dece, odrasli učenici se bore da steknu složena gramatička pravila kako bi savladali zamršenosti svog novog jezika.
Ali da li ovaj islandski primer predstavlja zapanjujuću jezičku raznolikost širom sveta? Istraživači sa Instituta Maks Plank za evolucionu antropologiju hteli su da otkriju da li gramatike jezika imaju tendenciju da evoluiraju jednostavnije kada ih govore veća društva stranaca sa mnogo govornika koji nisu maternji.
Za svoju studiju objavljenu u časopisu Science Advances, oni su izmerili gramatičku složenost 1314 jezika koristeći podatke iz Grambank-a – nedavno objavljene globalne baze podataka gramatičkih karakteristika. Ove ocene složenosti su upoređene sa varijablama koje detaljno opisuju broj govornika kojima nije maternji jezik na ovim jezicima.
Složenost jezika je tema o kojoj se žestoko raspravlja u lingvistici, sa mnogo različitih suprotstavljenih stavova. „Mnoga neslaganja su posledica razlika u načinu na koji se definiše „složenost“,“ kaže Hedvig Skirgard sa Instituta Maks Plank za evolucionu antropologiju.
„U ovoj studiji smo poboljšali metodologiju tako što smo izdvojili dve različite mere: fuziju (koliko afiksa imaju glagoli i imenice) i informativnost (koliko se pravi razlika).
Rezultati pokazuju da društva stranaca ne govore manje složenim jezicima. „Umesto toga, naša studija otkriva da se varijacije u gramatičkoj složenosti generalno akumuliraju presporo da bi se prilagodile neposrednom okruženju“, navodi Ščerbakova.
Poznati kontraprimer tvrdnji da društveno okruženje oblikuje gramatičku složenost je nemački. Nemački jezik uči i govori veliki broj govornika kojima nije maternji jezik, a ipak je zadržao sistem padeža i mnoge druge gramatičke razlike.
Studija testira uticaj društvenog okruženja na gramatičku složenost, uzimajući u obzir očekivane sličnosti koje proizilaze iz genealoškog nasleđa i kontakta. „Naša studija naglašava značaj korišćenja podataka velikih razmera i uzimanja u obzir uticaja nasleđa i kontakta kada se bavimo dugotrajnim pitanjima o evoluciji jezika. Ona pokazuje kako se primljena lingvistička mudrost može rigorozno testirati sa globalnim skupovima podataka koji su sve više postaju dostupni“, zaključuje Sajmon Grinhil sa Univerziteta u Oklandu.
