Verovatno postoje milioni „odmetnutih“ ili slobodno plutajućih planeta (FFP) raširenih kroz galaksiju. Ove planete, koje nisu dovoljno velike da postanu zvezde, ali takođe nisu vezane za gravitaciju zvezde, neki su od najtežih objekata za astronome za uočavanje, jer ne daju sopstvenu svetlost i mogu se samo videti kada prelaze ispred nečega što daje sopstvenu svetlost.
Uđite u Euclid, svemirski teleskop koji je lansiran prošle godine. Njegova primarna misija je da posmatra istoriju univerzuma, ali novi rad opisuje uzbudljiv sporedni projekat — pronalaženje FFP-a u Orionu. Rad je objavljen na arXiv preprint serveru.
Konkretno, pronalazi FFP-ove oko sistema poznatog kao Sigma Orionis. Čuvena smeštena na istočnoj strani Orionovog pojasa, ova „zvezda” je sistem od najmanje pet različitih zvezda, sve gravitaciono vezane na ovaj ili onaj način, formirajući ono što je poznato kao „jato”. Takođe je okružena „talasom prašine“ čestica koje upućuju na obližnju maglinu Konjska glava, a sve to može biti mesto gde bi bilo lako pronaći FFP.
Slobodno plutajuće planete ovog tipa takođe se mogu smatrati „neuspelim zvezdama“ jer nisu imale dovoljno mase da započnu proces fuzije koji dolazi sa formiranjem zvezda. Ovo nije prvi put da su pronađeni u regionima u kojima se formiraju zvezde. Drugi FFP su pronađeni u NGC 1333, Kolajderu 69, pa čak i u Orionovoj maglini.
Ovo čak nije ni prvi put da su pronađeni u Sigma Orionis—ali je to prvi put da su otkriveni sa tačnošću koju Euklid dozvoljava. Kako su autori lista rekli, oni „izgleda da su sveprisutni i brojni“.
Dakle, šta je jedinstveno u onome što je Euklid uradio? Doduše, rad je bio neka vrsta probnog rada za teleskop. Zapažanja su snimljena još u oktobru, samo nekoliko meseci nakon što je pokrenuta sredinom 2023. Ta zapažanja su se takođe fokusirala na regione za koje je poznato da već sadrže tone FFP-a. Pa šta je našlo?
Našli su gomilu mnogo manjih FFP-ova nego što su ranije pronađeni. Astronomi koriste algoritam koji se zove početna funkcija mase (IMF) da opišu broj zvezda određene veličine koje bi se formirale. FFP-ovi definišu donju granicu tog MMF-a – to jest, ako objekat nije dovoljno velik da postane zvezda, postaje FFP. Dovoljno manji FFP-ovi pomažu astronomima da definišu granice MMF-a u određenim regionima, ali su do sada izbegavali pažnju manje osetljivih detektora.
Tu dolazi Euklid. Autori ističu kako donja granica MMF-a nije dobro definisana i opisuju kako bi podaci koje je Euclid prikupio mogli da se koriste za razradu modela na donjem kraju spektra. Međutim, oni takođe ističu da je ovo još uvek veoma rano u Euklidovom ciklusu prikupljanja podataka i da bi mnogo više sistema moglo da se pokaže kao uzbudljivo lovište za manje FFP-e nego što je ikada ranije viđeno.
Za sada, međutim, ovo je odličan prvi test Euklidovih mogućnosti. S obzirom na veliki broj objekata koji bi mogli da lebde tamo u praznini, imaće mnogo drugih prilika da pronađe još, a već je počeo da traži na nekoliko drugih dobro poznatih mesta, navodi list. Ostalo mu je više od pet godina do planiranog trajanja misije, tako da će nesumnjivo biti više radova koji opisuju mnogo više FFP-a u budućnosti.