Vodeći izveštaj Ujedinjenih nacija Global Resources Outlook predstavlja portret velikog čoveka. Predviđeno da bude objavljen kasnije ovog meseca od strane UN-ovog Međunarodnog panela za resurse, naglašava kako će globalna potrošnja sirovina, koja se povećala četiri puta od 1970. godine, porasti za dodatnih 60% do 2060. godine.
Već je tehnosfera — ukupnost proizvoda koje je napravio čovek, od aerodroma do Zimerovih okvira — teža od biosfere. Od 2020-ih pa nadalje, težina produženog tela čovečanstva — betonske školjke koje nas čuvaju, metalna krila koja nas lete okolo — premašila je težinu celog života na Zemlji. Proizvodnja ove količine materijala glavni je doprinos globalnom zagrevanju i zakiseljavanju okeana, i brzom izumiranju biljaka i životinja.
Kao što izveštaj UN navodi, aktivnosti ekstrakcije koje se nalaze iza betona, metala i drugih materijala koje koristimo narušavaju ravnotežu ekosistema planete. Rudarska industrija zahteva pripajanje velikih delova zemlje za vađenje i transport; njegova potrošnja energije se više nego utrostručila od 1970-ih.
Ta uzlazna kriva će se nastaviti. Potražnja za materijalima raste, kvalitet ruda kao što je bakar opada, a dublji i udaljeniji rudnici zahtevaju dodatnu energiju za ekstrakciju. Više šavova će biti iskopano i više planina pomereno da bi nekima donelo blistavo bogatstvo, dok će mnogi regioni, pre svega u zemljama u razvoju, postati zone žrtvovanja.
Pažnja se sve više usmerava na određenu klasu materijala. „Kritične“ i „strateške“ sirovine su one koje se suočavaju sa rizikom u snabdevanju bilo zbog njihove oskudice ili geografske koncentracije, a koje velike sile zahtevaju za svoje vojne sektore i za konkurentsku prednost u tehnološkim industrijama. Upravo sada, trka za kritične materijale je geopolitička: svaka velika sila želi da obezbedi snabdevanje u zemljama saveznicima.
Kritične sirovine su takođe neophodne za zelenu tranziciju. EU, na primer, smatra da je nikl strateški materijal s obzirom na njegovu ulogu u baterijama.
Turbina na vetar može zahtevati devet puta više mineralnih sirovina u odnosu na tipičnu elektranu na gas, dok prosečno električno vozilo sadrži između šest i deset puta više od svojih konvencionalnih, prema izveštaju UN koji bi trebalo da bude objavljen 26. februara. .
Ništa od ovoga ne znači da bi zelena ekonomija koristila veće količine materijala od trenutne ekonomije zasnovane na fosilnim gorivima. Potrošnja energije zbog potražnje za mineralima za tehnologije tranzicije energije je manja od one koja proizilazi iz potražnje minerala za ostatak privrede.
Bez obzira na to, potražnja za mineralima usled energetske tranzicije podstiče bum rudarstva u sektorima kao što su bakar i litijum.
Rudarstvo se mora promeniti kako bi se smanjio uticaj na životnu sredinu. Na strani ponude, oporavak minerala iz otpadnih dobara može se povećati, na primer, prisiljavanjem prodavaca da ponude prikupljanje kućnog elektronskog otpada koji se može poslati na poboljšanu reciklažu.
Postoji prostor za urbano rudarstvo: na primer, lociranje bakra iz neaktivnih podzemnih kablova za napajanje ili izvlačenje elemenata iz građevinskog otpada, kanalizacije, pepela iz spalionica i drugih zona smeća.
U praksi, međutim, upotreba sekundarnih materijala u odnosu na novoizvučene opada. Stope oporavka minerala od reciklaže ostaju niske. Druga studija UN-a o 60 metala pokazala je da je stopa recikliranja za većinu njih ispod jedan procenat.
Trenutni ekonomski sistem čini rudarstvo jeftinijim i lakšim od gradskog rudarenja. Ekstraktivno rudarenje uključuje kupovinu jeftinog zemljišta, često u zemljama u razvoju.
To zemljište se otkopava, usitnjava i obrađuje u jednostavnom toku koji je podložan kapitalno intenzivnim operacijama. Nasuprot tome, urbano rudarstvo je često radno intenzivno i zahteva složenu i državnu regulaciju tokova otpada.
Urbano rudarstvo pati od odbijanja vlada da prebace oporezivanje sa rada na „korišćenje neobnovljivih resursa“, kako je Valter Stahel, začetnik koncepta cirkularne ekonomije, preporučio 2006. Dok se ne uvedu čvrsti propisi i oporezivanje, svi oblici cirkularne ekonomije rizik oslobađanja efekata povratka .
Dakle, bacanje više materijala na tržište snižava cene, što ima tendenciju da ubrza ekonomski rast, poveća potrošnju energije i proširuje štetu po životnu sredinu. Ukratko, nema ničeg suštinski „zelenog“ u urbanom rudarstvu ili kružnoj ekonomiji. Progresivni potencijal svih ovakvih inženjerskih programa je vođen političko-ekonomskim okvirom.
Nedovoljnost inženjeringa i programa zelenog rasta podstakla je rastuće interesovanje za strategije „odrastanja“. Ovaj izraz nema za cilj da sugeriše da bi svi privredni sektori trebalo da se smanje, već da se, da bi odnosi između društva i prirode ponovo stekli ravnotežu, neodrživa globalna upotreba materijala i energije mora radikalno smanjiti, i to na egalitaran način.
Kako obim ekološke krize postaje sve zastrašujući, čak i umereni glasovi — a ne oni koji odrastu — su prepoznali da će određeni sektori, kao što su pomorstvo i vazduhoplovstvo, morati da budu smanjeni na nulu u narednih 20 ili 30 godina.
Šta to znači za kritične minerale? Prema zagovorniku odrastanja Džejsonu Hikelu, trebalo bi iskovati politička sredstva pomoću kojih će se planirati prioritetni sektori.
Smanjenje luksuznih i rasipničkih sektora kao što su SUV vozila, avijacija i brza moda oslobodilo bi kritične materijale za zelenu tranziciju. „Fabrike koje proizvode SUV-ove mogle bi da proizvode solarne panele umesto toga“, sugeriše Hikel. „Inženjeri koji trenutno razvijaju privatne avione mogli bi da rade na inovacijama efikasnijih vozova i vetroturbina.“
Takvi praktični primeri naglašavaju mogućnost da bi se današnja predviđanja o potpuno neodrživom protoku materijala do 2060. godine mogla bar revidirati naniže.
