Još od Aristotelovih dana, naučnici i filozofi su raspravljali o tome da li se tišina ikada „čuje“. Nova serija eksperimenata istraživača sa Univerziteta Džons Hopkins u SAD možda je upravo rešila problem.
U istraživanju je pametno korišćen poznati trik koji se zove iluzija „jedan je više“, koji zavarava mozak slušalaca da misle da su dva diskretna zvuka kraća od jednog zvuka, iako je u stvarnosti ukupno vreme isto.
Zamenivši zvukove tišinom, tim je otkrio da iluzija i dalje funkcioniše. Možete ga sami isprobati. Jedna neprekidna tišina se percipira kao duža od dve odvojene tišine, uprkos tome što su zapravo istog trajanja.
„Tišina, šta god da je, nije zvuk – to je odsustvo zvuka“, kaže Rui Zhe Goh, diplomirani student filozofije i psihologije sa Univerziteta Džon Hopkins. „Iznenađujuće, ono što naš rad sugeriše je da ništa takođe nije nešto što možete čuti.
Istraživači tvrde da zato što reagujemo na tišinu na isti način kao na zvuk u ovim trikovima, mi zaista čujemo tu tišinu – ne samo da zaključimo da je tu. Čini se kao da su Simon & Garfunkel na nečemu.
Ukupno 1.000 učesnika je regrutovano u sedam eksperimenata. Pored iluzije „jedan je više“, sprovedeni su i drugi slični testovi, koji su pokrivali delimične tišine i tišine koje su varirale u zavisnosti od toga koliko su blizu ili udaljene jedna od druge.
Pozadinske buke, poput užurbanih restorana i železničkih stanica, korišćene su kao okvir tišine za neke eksperimente, za druge je bilo odstupanja u tonovima.
Tokom svih eksperimenata, efekti su bili isti: tišina je očigledno bila obrađena na isti način kao i zvuk. Studija doprinosi našem rastućem znanju o tome kako funkcioniše naše čulo sluha.
„Vrste iluzija i efekata koje izgledaju kao da su jedinstvene za slušnu obradu zvuka, dobijamo ih i tišinom, što sugeriše da zaista čujemo i odsustvo zvuka“, kaže Ijan Filips, filozof i psiholog u Džon Hopkinsu. Univerzitet.
Mnoga istraživanja sada pokazuju da tišina može biti važna u opažanju zvukova – poput načina na koji ostavljamo pauze između reči – ali do ove tačke nije bilo čvrstih eksperimentalnih dokaza da sama tišina može poslužiti kao stimulans koji mozak čuje.
Zatim, tim želi da pogleda kako bismo mogli da percipiramo tišinu ako je potpuno odvojen od zvuka (a nije ugrađen u njega, kao u ovim eksperimentima). Takođe postavlja pitanje da li ikada doživimo savršenu tišinu ili ne, i da li bismo mogli da pomognemo u lečenju različitih problema sa sluhom.
„Filozofi su dugo raspravljali o tome da li je tišina nešto što možemo bukvalno da percipiramo, ali nije bilo naučne studije koja bi bila direktno usmerena na ovo pitanje“, kaže Chaz Firestone, kognitivni naučnik sa Univerziteta Džon Hopkins.
