Naučnici su tokom godina naučili da kada vodeni organizmi kao što je zooplankton postanu izloženi mikroplastici, loše jedu. Istraživanje na Univerzitetu Purdue sada pokazuje da njihove poteškoće u ishrani izazvane plastikom takođe ograničavaju sposobnost zooplanktona da kontroliše proliferaciju algi.
„Ako je kontrola algi od strane zooplanktona otežana prisustvom mikroplastike, to bi moglo biti razlog za zabrinutost“, rekao je Tomas Hook, profesor šumarstva i prirodnih resursa u Purdueu.
Kada alge procvetaju van kontrole, to predstavlja problem jer neke vrste proizvode toksine. Takođe, cvetanje algi može biti povezano sa čorbom od graška, neprivlačnim vodenim tijelima i doprinijeti hipoksiji, stanju niske količine kiseonika koje može dovesti do ubijanja riba.
Zooplankton su sićušna stvorenja koja žive u vodenim sredinama i čine osnovu mreže hrane u mnogim vodenim sredinama. Organizmi koji su ispitivani za studiju bili su dva uobičajena tipa zooplanktona rakova koji se razlikuju po veličini i ponašanju u ishrani.
Studija naglašava koliko je plastika postala rasprostranjena u životnoj sredini. „U vazduhu je plastična prašina. Svi sada potencijalno udišemo plastiku“, rekao je Hook, koji takođe vodi program koledža za pomoć u moru Ilinois-Indijana. Plastika je svuda, dodao je, uključujući i mnogo hrane koju jedemo.
Kris Malinovski, direktor istraživanja i konzervacije na Institutu Ocean First, rekao je: „Protok plastike kroz životnu sredinu stiže do svakog dela sveta“. Plastika se nalazi na planinskim vrhovima prekrivenim snegom i na dnu okeana. Reke između njih služe kao posude koje pomažu u širenju mikroplastike.
Hook, Malinovski i dva koautora predstavili su svoje nalaze u časopisu Science of the Total Environment.
Studija je bila među prvima koja je ispitala efekte mikroplastike u jednostavnom dizajnu mreže za hranu. Ovo je uključivalo istraživanje uticaja na to kako se zooplankton hrani algama u prisustvu različitih ekološki realističnih koncentracija mikroplastike i kada je suočen sa rizikom od predatorstva od ribe.
„Mikroplastika ne utiče samo na organizme potrošača. Ona takođe ima potencijal da oslobodi alge iz kontrole grabežljivaca“, rekao je Hook.
Kada su istraživači primetili povećanu gustinu algi u svom laboratorijskom eksperimentu nakon dodavanja većih koncentracija mikroplastike, bili su nesigurni u vezi sa njenim uzrokom. Ili je mikroplastika ometala zooplankton i sprečavala normalnu potrošnju algi, ili je služila kao bolje površine za rast algi.
Naredni testovi su pokazali da dodavanje mikroplastike bez zooplanktona nije uspelo da poveća proizvodnju algi. Mikroplastika je na neki način uticala na grabež na algama. „To je bilo donekle iznenađujuće“, primetio je Malinovski, bivši postdoktorant na Purdueu.
Plastika se može akumulirati u biološkom tkivu, slično živi i drugim teškim metalima. Ali plastika takođe uzrokuje blokadu creva i srodne efekte koji utiču na hranjenje, rekao je on. I iako se plastika u okruženju raspada na sve manje i manje fragmente, što nije nužno dobro, proces se odvija tokom mnogo godina.
„Različiti plastični proizvodi koje koristimo svaki dan, poput šoljica, slamki i kesa, zaista ne nestaju“, primetio je Malinovski. Na kraju se razgrađuju u mikroplastične čestice, koje po definiciji imaju manje od 5 milimetara, približne veličine olovke. Naučnicima je teško uzorkovati čestice te veličine u okruženju.
„U smislu uticaja koji mikroplastika ima na životnu sredinu, postoji nivo nesigurnosti sa ovim veoma malim česticama, delom jednostavno zato što su veoma male, a takođe i zato što poprimaju različite oblike, veličine, konfiguracije i svojstva površine, “, primetio je Malinovski.
„Sva istraživanja koja su već ušla u ovo i sve što treba da se uradi dešavaju se presporim tempom u odnosu na količinu proizvedene plastike, a ovo je alarmantno jer ne razumemo zaista sve posledice.“
