Gojaznost i višak kilograma, koji se tradicionalno doživljavaju kao zdravstveni problemi koji pretežno pogađaju zemlje sa visokim dohotkom, sada su sve prisutniji u regionima sa niskim i srednjim prihodima.
Podsaharska Afrika, posebno, više nije kontinent koji se samo bori sa glađu i gladovanjem – ona se sada bavi i građanima koji su gojazni i gojazni. Ovo je prvenstveno zbog proliferacije nezdrave ishrane i načina života.
Sve veća prevalencija gojaznosti može se pripisati rastućim prihodima, sve više sedećem načinu života, usvajanju zapadnih kultura i konzumiranju prerađene hrane sa visokim sadržajem masti, šećera i soli.
Zdravstveni rizici povezani sa debljanjem su ozbiljni, sa više ljudi koji umire od težine i bolesti povezanih sa gojaznošću nego od pothranjenosti. U Africi, stopa smrtnosti od nezaraznih bolesti povezanih sa težinom, kao što su kardiovaskularne bolesti, dijabetes, moždani udar i određeni karcinomi, takođe brzo raste.
Sve veća rasprostranjenost prekomerne ishrane, kada unos hranljivih materija premašuje nivo fizičke aktivnosti i metabolizam, stvara dvostruko opterećenje neuhranjenosti dok Afrika nastavlja da se bori sa nedovoljno ishrane.
U Africi je veća verovatnoća da će žene biti gojazne i gojazne od muškaraca. U regionu podsaharske Afrike, na primer, žene imaju i do 10 puta veće šanse da budu gojazne od muškaraca.
U mnogim afričkim zemljama je veća verovatnoća da će ekonomski razvoj dovesti do povećanja telesne težine kod žena nego kod muškaraca. To je zato što žene često preuzimaju ulogu majki koje ostaju kod kuće zbog brige o deci i neplaćenih kućnih obaveza, dok muškarci obično rade van kuće.
Majke koje ostaju kod kuće imaju tendenciju da više sedeći način života, što povećava rizik od dobijanja na težini.
Od afričkih žena se stereotipno očekuje da dobiju na težini nakon udaje kao simbol bogatstva i bračnog blaženstva svojih muževa. Ovo odgovara preovlađujućem shvatanju da se bogatstvo pojedinca u afričkom društvu odražava u njenoj telesnoj težini.
Naša nedavna studija u časopisu Reviev of Development Economics posebno je ispitala kako lokalni ekonomski razvoj posebno utiče na debljanje među afričkim ženama.
Ekonomski razvoj je primarni faktor koji doprinosi rastu stope gojaznosti u zemljama u razvoju. Postalo je norma merenja ekonomskog razvoja na nacionalnom nivou kao pokretača povećanja telesne težine.
Međutim, ovaj pristup ima ograničenja jer se gojaznost meri na individualnom nivou, dok se ekonomski razvoj procenjuje na nivou države ili zemlje.
Merenje ekonomskog razvoja na nacionalnom nivou ne uzima u obzir neravnomernu raspodelu ekonomskih aktivnosti i nejednakost prihoda, što može dovesti do neravnomerne prostorne distribucije gojaznosti. Bez tačnih lokalnih podataka, pravilna identifikacija postaje teška.
Pošto je lokalna ekonomska statistika često nepouzdana, istraživači obično koriste intenzitet noćnog svetla kao pokazatelj ekonomske aktivnosti na lokalnom nivou.
Ovi podaci su prikupljeni iz Visible Infrared Imaging Radiometer Suite, koji beleži dnevne podatke o osvetljenju sa finim nivoom detalja. Naše istraživanje je koristilo podatke o intenzitetu noćnog svetla kao merenje lokalnog ekonomskog razvoja u podsaharskoj Africi.
Naše istraživanje tvrdi da povećanje lokalnog ekonomskog razvoja uzrokuje povećanje indeksa telesne mase i veću prevalenciju gojaznosti ili prekomerne težine.
Ekonomski razvoj često prati tehnološke promene koje smanjuju radno intenzivne ili poljoprivredne vrste rada i zamenjuju ih manje aktivnim i uslužnim tipovima rada.
Pored toga, ekonomski razvoj uvodi tehnologije koje promovišu sedeće aktivnosti u slobodno vreme, kao što su gledanje televizije, pretraživanje interneta ili korišćenje društvenih medija. Ove promene podstiču neaktivan i nezdrav način života i smanjuju potrebu za fizičkom aktivnošću. Povećana upotreba automobila kao načina prevoza takođe smanjuje potrebu za fizičkim naporom.
Međutim, viši nivoi ekonomskog razvoja takođe mogu doprineti smanjenom debljanju na različite načine:
Rastuća stopa gojaznosti u podsaharskoj Africi dovela je do predloga ili primene poreza na šećer u zemljama poput Južne Afrike i Gane. Druge zemlje, poput Kenije, Tanzanije, Ruande, Namibije, Bocvane i Zambije, takođe razmišljaju o tome.
Ali ovo nije dovoljno samo po sebi — posebno ako se prihod od ovih poreza na šećer ne ulaže u zdravstvenu zaštitu i fizičku infrastrukturu potrebnu za promovisanje aktivnog načina života.
Povećana ekonomska aktivnost može negativno uticati na javno zdravlje, zbog čega je od suštinske važnosti za afričke vlade da dodijele značajan dio ekonomske dobiti od razvoja na izgradnju zdravstvene infrastrukture, kao što su bolnice i klinike.
Prilikom izgradnje fizičke infrastrukture, akcenat bi takođe trebalo da bude na stvaranju rekreativnih centara, biciklističkih staza i trotoara kako bi se obeshrabrili sedentarni načini života. Prihod treba posebno nameniti za zdravstvenu infrastrukturu, a ne samo za povećanje domaćih prihoda.
Stvaranje bogatstva ne treba posmatrati kao štetno samo zato što može dovesti do većeg povećanja telesne težine ili gojaznosti. Umesto toga, fokus treba da bude na edukaciji i podizanju svesti stanovništva o zdravstvenim rizicima povezanim sa povećanjem telesne težine. Zdravstvene kampanje moraju biti intenzivirane kako bi efektivno doprle do velikog dela populacije, posebno žena u zemljama u razvoju, gde je prevalencija gojaznosti veća.