Koliko god da su naše namere dobre, malo nas je sklono da preduzme inicijativu u krizi dok su u blizini drugi sposobni činioci dobra.
Istraživanje koje su sproveli istraživači sa Univerziteta Jork i Univerziteta u Torontu u Kanadi sugeriše da osobe sa autizmom možda nisu toliko podložne ovoj neodlučnosti.
Istraživači su znali za efekat posmatrača od kasnih 1960-ih, kada su američki socijalni psiholozi Džon Darli i Bib Latane otkrili da je manja verovatnoća da će studenti dodiplomskih studija prijaviti dim kada su u grupama u poređenju sa onima kada su bili sami.
Uopšteno govoreći, većina nas teži da svoje postupke zasniva na ponašanju drugih ljudi. Nedostatak odgovora u krizi može da rizikuje zastoj u kojem pasivna priroda grupe znači da niko ne ocenjuje situaciju kao opasnu ili preteću.
Darli i Latane su spekulisali da bi efekat mogao biti i proizvod neke vrste društvenog razvodnjavanja – što je veća gomila, to se pojedinci osećaju manje odgovornim za svoje postupke.
Pola veka kasnije, jasno je da ljudi nisu baš tako jednostavni, sa posmatračima koji intervenišu (ili ne uspevaju da uđu) iz širokog spektra razloga, u zavisnosti od prirode vanredne situacije, ranjivosti onih za koje se čini da su pogođeni, i blizina krize.
Sada možemo uključiti neurološke veze onih u gomili, sa dokazima koji su sami prijavili koji sugerišu da bi ljudi sa poremećajem iz autističnog spektra (ASD) mogli biti lakše pod uticajem društvenih normi koje bi sprečile druge da se pojačaju.
„Naša studija pokazuje da su zaposleni sa autizmom mnogo verovatnije intervenisali u meri u kojoj bi postupili ako bi videli nešto pogrešno, bez obzira na broj prisutnih“, kaže glavni autor Lorne Hartman, naučnik o ponašanju sa Univerziteta Jork.
„I u situacijama u kojima ne bi intervenisali, verovatnije su identifikovali uticaj drugih kao razlog, dok su neurotipični zaposleni više nerado to priznali.
Autizam obuhvata širok spektar ponašanja i odgovora na stimuluse, često uključujući društvene situacije. Ne samo da ovo stanje nekima može otežati komunikaciju, već može i ometati pravovremeno tumačenje društvenih znakova, ponekad otežavajući „čitanje sobe“.
Hartman i njegove kolege su se pitali da li bi to moglo učiniti pojedince sa ASD-om manje ili više podložnim društvenim fenomenima kao što je efekat posmatrača.
Ukupno 67 učesnika regrutovanih putem društvenih medija dobilo je onlajn link do ankete koja zahteva lične podatke, kao i odgovore na niz kratkih scenarija koji opisuju hipotetičke događaje na radnom mestu koji su uključivali ili neku vrstu organizacione disfunkcije, etičko pitanje, ili operativne neefikasnosti.
Među ispitanima su 33 osobe sa dijagnozom ASD, što je dalje potvrđeno kratkim testom autističnog spektra (AK) za odrasle.
Rezultati su implicirali da će zaposleni sa ASD verovatnije prijaviti prakse koje smatraju neefikasnim ili nefunkcionalnim, a manje je verovatno da će osećati bilo kakav društveni pritisak da ćute.
U slučajevima kada su se osećali da ih vode svoje kolege i bili su skloni da maskiraju svoje ponašanje kako bi se uklopili, oni sa ASD-om su imali tendenciju da osećaju da će biti iskreniji u vezi sa tim uticajem.
Za Hartmana, istraživanje je više od samo akademskog interesa. Njegov sin, Brakston, ne samo da sam ima dijagnozu ASD, već je i istraživač i javni zagovornik inkluzivnosti autizma.
„Ovo gledamo iz dva ugla“, kaže Brakston Hartman, takođe jedan od autora ovog dokumenta.
„Jedan gleda na to da se pomogne organizacijama da budu etičnije i efikasnije, ali i da se pomogne ljudima poput mene – ljudima iz spektra – da pronađu plaćen posao pomažući da se promeni društveno razumevanje autizma.
