Kiseonik, molekul koji podržava inteligentan život kakav poznajemo, uglavnom proizvode biljke. Bilo pod vodom ili na kopnu, oni to rade fotosintezom ugljen-dioksida. Međutim, nedavna studija pokazuje da se kiseonik može proizvoditi bez potrebe za životom na dubinama do kojih svetlost ne može da dosegne.
Autori nedavne publikacije u Nature Geoscience prikupljali su uzorke iz dubokih okeanskih sedimenata kako bi odredili stopu potrošnje kiseonika na morskom dnu kroz stvari poput organizama ili sedimenata koji mogu da reaguju sa kiseonikom. Ali u nekoliko svojih eksperimenata, oni su zapravo otkrili da se kiseonik povećava, a ne da se smanjuje kako su očekivali. To ih je dovelo do pitanja kako se ovaj kiseonik proizvodi.
Otkrili su da se ova „tamna“ proizvodnja kiseonika na morskom dnu čini samo u prisustvu mineralnih koncentrata koji se nazivaju polimetalni noduli i naslaga metala koji se nazivaju metalni sedimenti. Autori misle da noduli imaju pravu mešavinu metala i da su dovoljno gusto zbijeni da električna struja prođe za elektrolizu, stvarajući dovoljno energije da odvoji vodonik (H) i kiseonik (O) od vode (H2O).
Autori su takođe sugerisali da količina stvorenog kiseonika može da varira u zavisnosti od broja i mešavine nodula na dnu okeana.
Ovaj istraživački tim je pokušavao da razume implikacije iskopavanja metala sa dna dubokog mora, kao što su litijum, kobalt ili bakar, koje je finansirala kompanija za ekstrakciju u nastojanju da osigura da duboko morsko rudarstvo vodi do neto koristi za čovečanstvo i zemaljski sistem . Litijum i kobalt se koriste, na primer, za pravljenje punjivih baterija za mobilne telefone, laptopove i električna vozila. Bakar je od vitalnog značaja za električne instalacije u uređajima poput televizora i radija i za krovove i vodovod.
Istraga je bila fokusirana na zonu Clarion-Clipperton u Tihom okeanu, ogromnu ravnicu između Havaja i Meksika u kojoj su pronađeni milioni tona ovih metala. Međutim, naučnici veruju da je rudarenje u ovoj skali potencijalno nepredvidivo i može uništiti staništa od vitalnog značaja za ekosisteme okeana. Dubokomorsko rudarenje takođe može uneti štetne oblake sedimenta u krhke ekosisteme što dovodi do sve većeg broja zemalja koje pozivaju na moratorijum.
Implikacije za ovo otkriće mogu takođe igrati ulogu u životu na drugim mestima.
Kiseonik je neophodan za složen život kakav poznajemo. Složen život je evoluirao i proširio se zajedno sa fotosintetizatorima, koji zapravo proizvode kiseonik kao otpadni proizvod. Ipak, ovaj kiseonik omogućava da metabolizam organizama bude mnogo efikasniji nego bez njega.
Bez fotosintetskih bakterija, oslanjanje na kiseonik na Zemlji možda se nikada nije dogodilo, pored evolutivnog puta do biodiverziteta kakvog poznajemo. Ali ova studija pokazuje da su bogati noduli na morskom dnu možda obezbedili dodatni izvor kiseonika za biosferu – zonu života na Zemlji koja obuhvata sve žive organizme.
Ne možemo razumeti kako su ovi noduli mogli uticati na evoluciju dok ne shvatimo više o tome kako su se formirali dublje u vremenu. U ovom trenutku, sve što zaista znamo je da bi ovim čvorovima bio potreban kiseonik da bi se formirali.
Ovakve studije pokazuju koliko je poreklo života na Zemlji još uvek misterija.
