Najstarija stabla u šumi pomažu da se spreči nestanak ugroženih vrsta u prirodnom okruženju, pokazalo je istraživanje koje je vodio Univerzitet u Barseloni. Ovo je slučaj sa vučjim lišajevima – ugroženim širom Evrope – koji sada nalazi utočište na najstarijem drveću u visokim planinama Pirineja.
Studija objavljena u u časopisu PNAS po prvi put otkriva odlučujuću ulogu najstarijih stabala u očuvanju drugih živih bića zahvaljujući njihovoj karakterističnoj i jedinstvenoj fiziologiji.
Očuvanje najstarijih stabala u šumama biće od suštinskog značaja za zaštitu biodiverziteta u šumskim ekosistemima, koji su sve više pogođeni uticajem globalnih promena. Studiju su sproveli Sergi Munne-Bosch i Ot Paskues, sa Biološkog fakulteta i UB Instituta za istraživanje biodiverziteta (IRBio).
Vučji lišaj (Letharia vulpina) je vrsta sa vrlo ograničenom rasprostranjenošću koja preovladava u zrelim šumama i dugovečnim drvećem. Poreklom sa američkog kontinenta, takođe je pronađena u Evropi i na Iberijskom poluostrvu, u srednjim i visokim planinskim predelima. Sada su autori otkrili da je prisustvo ovog lišaja na Pirinejima povezano sa najdugovečnijim drvećem, tačnije crnim borom (Pinus uncinata).
„Ova stara stabla se nalaze na najizolovanijim mestima, rastu na stenama sa vrlo malo supstrata i pokazuju jedinstvene karakteristike u pogledu strukture i sastava. Tačnije, crni bor može da živi čak i više od milenijuma, a njegovo propadanje bi bilo najviše. važan faktor koji olakšava prisustvo lišaja“, kaže profesor Sergi Mune-Boš.
„Paradoksalno, što je ovim stablima gore, to su ona korisnija za ekosistem (očuvanje lišajeva). Drugim rečima, što su manje važni kao pojedinci zbog svog propadanja, to su važnija za ceo ekosistem, “, kaže Mune-Boš, koji se navodi kao jedan od najuticajnijih svetskih stručnjaka na listi Clarivate Analitics-a za 2023.
Najbolje stanište za opstanak lišaja L. vulpina je najstarije drveće u šumi, napominju autori. „U slučaju stogodišnjih i milenarnih stabala, jednostavnost njihovog razvoja, modularni rast koji im omogućava da bolje reaguju na povrede i oštećenja i visoka tolerancija na ekstremne uslove (vodeni stres, ekstremne temperature itd.) su faktori koji objašnjavaju njihovu veliku dugovečnost u prirodnom okruženju“, objašnjava Ot Paskues, stručnjak sa UB-ovog Odeljenja za evolucionu biologiju, ekologiju i nauke o životnoj sredini i IRBio.
„Drveće ima granice preživljavanja u ekstremnim uslovima, ali može da preživi sa malo vode i resursa hranljivih materija. Oni su u stanju da prežive ekstremne uslove i žive duže, zahvaljujući modularnom rastu i razdvajanju štete koja može da utiče na njih“, kaže Mune-Boš . „Spori rast, koji je povezan sa odgovorima na stres – kao što je tipična hladnoća visokih planina ili suša, koja je sve češća tokom leta – takođe favorizuje dugovečnost ovih stabala.“
Dugovečnost je jedan od bioloških ključeva koji bi objasnio jedinstvene ekološke funkcije drveća, zbog kojih je neophodno zaštititi vrste i starije drveće u najizolovanijim planinskim regionima.
„Svi pojedinci u populaciji su neophodni ne samo za svoju populaciju i vrstu, već i za ceo globalni ekosistem. Sve je usko povezano, pa čak i opadanje i odumiranje drveća igra suštinsku ulogu u očuvanju biodiverziteta i ekosistema“, kaže Mune -Bosch.
Ovim šumskim divovima preti ljudski otisak, posebno seča drveća. „Uslovi životne sredine nisu problem za ovo drveće, ali nažalost mi kao vrsta jesmo. Samo uz duboko poštovanje prirode i života drugih živih bića možemo sačuvati izuzetnu dugovečnost ovih stabala. I kao što smo našli u ovom studije, ovo će takođe biti odlučujuće za očuvanje celokupnog biodiverziteta kakav danas poznajemo“, zaključuju istraživači.
