Smeđi medved je jedan od najvećih živih kopnenih mesojeda i široko je rasprostranjen širom severne hemisfere. Za razliku od mnogih drugih velikih mesoždera koji su izumrli na kraju poslednjeg ledenog doba (pećinski medved, sabljozube mačke, pećinska hijena), mrki medved je jedan od srećnih preživelih koji su uspeli da dođu do sadašnjosti. Pitanje je zbunjivalo biologe skoro jedan vek: kako je to bilo tako?
Mrki medvedi su ekološki fleksibilni i imaju široku ishranu. Iako su mesožderi, njihova ishrana se takođe može sastojati prvenstveno od biljne materije što ih čini prilagodljivim promenama životne sredine. Međutim, mrki medvedi su takođe doživeli veliko smanjenje dometa i regionalna izumiranja tokom poslednjeg ledenog doba. Smeđi medvedi su nekada zauzimali mnogo širi opseg uključujući Irsku; Honšu, najveće ostrvo Japana; i Kvebek (Kanada).
Da li je do opadanja ili nestanka populacija medveda u pojedinim oblastima došlo zato što su medvedi napustili ta mesta radi boljih mesta na kojima još uvek žive, ili su jedinstvene grupe medveda sa različitim genima naselile ta područja i izumrle, što je dovelo do gubitka ukupne raznovrsnosti od vrste?
Proučavajući genome drevnih smeđih medveda starih između 3.800 i 60.000 godina, uključujući nekoliko pojedinaca izvan njihovog trenutnog raspona, istraživači sa Univerziteta u Kopenhagenu, Danska i Univerziteta Jamanaši, Japan pokušali su da odgovore na ovo pitanje istražujući evolucionu odnosi između mrkih medveda u prostoru i vremenu.
Njihovo istraživanje objavljeno je u časopisu Proceedings of the Royal Society B: Biological Sciences.
Njihova studija je pokazala da se smeđi medvedi nisu jednostavno kretali sa promenljivim okruženjem, već su populacije izumrle. „Naše analize su pokazale da drevni smeđi medvedi predstavljaju genetsku raznolikost koja nije prisutna u današnjim populacijama“, kaže Takahiro Segava, glavni autor studije. „Dok su mrki medvedi preživeli globalno izumiranje, pretrpeli su značajne gubitke svog istorijskog raspona i genetske raznolikosti.“
Ova nova perspektiva naglašava ključni period u istoriji mrkih medveda, kao i da su se oni takođe suočili sa izazovima tokom i nakon poslednjeg ledenog doba.
„Dok nastavljamo da se borimo sa izazovima koegzistencije između ljudi i divljih životinja, uvidi iz duboke prošlosti su neprocenjivi u oblikovanju održive budućnosti“, dodaje Michael Vestburi, stariji autor studije. „Iako proučavanje nedavnih primeraka može dati neke uvide, uključivanjem uzoraka iz prošlosti i iz oblasti u kojima vrsta više ne postoji, možemo bolje kvantifikovati kako su nastali obrasci trenutne raznolikosti i izvesti predviđanja o tome kako oni mogu reagovati na buduće promene životne sredine.“
