Možete li zamisliti naučnika koji nije umeo ni da čita ni da piše, koji je svoju mudrost govorio u zagonetkama, u pričama o fantastičnim bićima koja lete nebom, bore se žestoko i bučno jedni protiv drugih, piju okean suvo i bacaju džinovska koplja dovoljnom snagom da odu masivne rupe u stenovitim rtovima?
Naše novo objavljeno istraživanje u časopisu Oral Tradition pokazuje da su sećanja na erupciju vulkana na Fidžiju pre nekih 2.500 godina bila kodirana u usmenoj tradiciji upravo na ove načine.
One nikada nisu bile zamišljene kao maštovite priče, već kao pragmatične osnove sistema lokalnog upravljanja rizikom.
Pre oko 2.500 godina, na zapadnom kraju ostrva Kadavu u južnom delu Fidžija, tlo se zatreslo, okean se uzburkao, a oblaci dima i pepela koji su se kretali su se izlili na nebo.
Kada su se oblaci razišli, ljudi su videli da se formirala nova planina, čiji je oblik podsećao na humku zemlje u kojoj raste jam. Ovo je planini dalo ime — Nabukelevu, džinovska gomila jama. (Preimenovana je u Mount Vašington tokom kolonijalne istorije Fidžija.)
Događaji povezani sa ovom erupcijom bili su tako dramatični, tako da su promenili život, da su ljudi koji su joj bili svedoci pričali priče o njoj. Ove priče su trajale više od dva milenijuma, verno prenošene kroz otprilike 100 generacija da bi došle do nas danas.
Naučnici su takve priče odbacivali kao izmišljotine, obezvređivali ih etiketama poput „mit“ ili „legenda“. Ali situacija se menja.
Danas počinjemo da shvatamo da su mnoge takve „priče“ autentična sećanja na ljudsku prošlost, kodirana u usmenom predanju na način koji predstavlja pogled na svet ljudi iz davnina.
Drugim rečima, ove priče su služile istoj svrsi kao i naučni izveštaji, a ljudi koji su ih ispričali pokušavali su da razumeju svet prirode, slično kao što naučnici rade danas.
Bitka na vu
Najčešća priča o 2.500 godina staroj erupciji Nabukelevua je ona koja uključuje „boga“ (vu na fidžijskom) po imenu Tanovo sa ostrva Ono, oko 56 km od vulkana.
Pogled sa Tanova na zalazak sunca jednog dana je blokirala ova ogromna planina. Naše istraživanje identifikuje ovo kao vulkansku kupolu koja je nastala tokom erupcije, podižući visinu planine nekoliko stotina stopa.
Besan, Tanovo je odleteo u Nabukelevu i počeo da ruši planinu, proces koji su lokalni stanovnici opisali kao driva kele (krađa zemlje). Ovo objašnjava zašto i danas vrh Nabukelevu ima krater.
Ali Tanovo je prekinuo „bog“ Nabukelevu, po imenu Tautaumolau. Par je počeo da se svađa. Usledila je potera kroz nebo i, dok su se njih dvojica uvijali i okretali, zemlja koju je Tanovo nosila počela je da pada na zemlju, gde je, kako se kaže, „stvorila“ ostrva.
Zaključujemo da sekvenca u kojoj su ova ostrva nastala verovatno predstavlja kretanje oblaka pepela od erupcije, kao što je prikazano na mapi ispod.
Geolozima bi danas bilo izuzetno teško zaključiti takve detalje drevne erupcije. Ali ovde, u usmenoj tradiciji naroda Kadavu, ova informacija je lako dostupna.
Još jedan detalj koji nikada ne bismo saznali da nemamo usmena predanja je o cunamiju koji je izazvala erupcija.
U nekim verzijama priče, jedan od „bogova“ je toliko uplašen da se krije ispod mora. Ali dolazi njegov rival i popije svu vodu na tom mestu, detalj koji naše istraživanje tumači kao sećanje na povlačenje okeana pre udara cunamija.
Drugi detalji u usmenim predanjima podsećaju na to kako je jedan bog bacio ogromno koplje na svog rivala, ali je promašio, ostavljajući za sobom ogromnu rupu u steni. Ovo je dobar primer kako se oblici terena koji su verovatno prethodili erupciji mogu naknadno ugraditi u narativ.
Naša studija doprinosi rastućem broju naučnih istraživanja o „mitovima“ i „legendama“, pokazujući da mnogi imaju osnovu u činjenicama, a detalji koje sadrže dodaju dubinu i širinu našem razumevanju ljudske prošlosti.
Priče o vulkanu Kadavu o kojima se ovde govori takođe pokazuju da drevna društva nisu bila ništa manje svesna rizika i nesklona riziku od naših danas. Imperativ je bio preživjeti, uz veliku pomoć očuvanja živih sjećanja na sve opasnosti koje su postojale na određenom mjestu.
Kulture australijskih prvih naroda su prepune sličnih priča.
Pismeni ljudi, oni koji čitaju i pišu, imaju tendenciju da budu impresionirani izuzetnom vremenskom dubinom usmenih predanja, poput onih o 2.500 godina staroj erupciji Nabukelevu. Ali nisu svi.
Početkom 2019. sedeo sam i ćaskao sa Ratu Peterom Uluinaćevom u selu Vaisomo, nakon što je završio sa pričanjem priče naroda Ono o erupciji. Rekao sam mu da se ova konkretna priča podseća na događaje koji su se dogodili pre više od dva milenijuma — i pomislio sam da bi mogao biti impresioniran. Ali nije bio.
„Znamo da su naše priče toliko stare, da podsećaju na našu drevnu istoriju“, rekao mi je sa osmehom. „Ali drago nam je da ste sada i ovo naučili!“
