Debata koja besni decenijama: da li su ljudi ili klimatske promene doveli do izumiranja mnogih vrsta velikih sisara, ptica i gmizavaca koji su nestali sa Zemlje u poslednjih 50.000 godina?
Pod „velikim“ mislimo na životinje koje su bile teške najmanje 45 kilograma – poznate kao megafauna. Najmanje 161 vrsta sisara je izumrla tokom ovog perioda. Ovaj broj se zasniva na do sada pronađenim ostacima.
Najveći od njih su najteže pogođeni — biljojedi koji žive na kopnu, teški preko tone, megabiljojedi. Pre pedeset hiljada godina postojalo je 57 vrsta megabiljojeda. Danas ih je ostalo samo 11. Ovih preostalih 11 vrsta takođe je doživelo drastičan pad u populaciji, ali ne do tačke potpunog izumiranja.
Istraživačka grupa iz Centra za ekološku dinamiku u novoj biosferi (ECONOVO) Danske nacionalne istraživačke fondacije na Univerzitetu Arhus sada zaključuje da su mnoge od ovih nestalih vrsta ljudi lovili do izumiranja.
Oni predstavljaju ovaj zaključak u preglednom članku koji je pozvao i objavljen u časopisu Cambridge Prisms: Ektinction. Pregledni članak sintetiše i analizira postojeća istraživanja u okviru određene oblasti.
U ovom slučaju, istraživači sa Univerziteta Arhus su uključili nekoliko istraživačkih polja, uključujući studije direktno povezane sa izumiranjem velikih životinja, kao što su:
Pored toga, uključili su širok spektar studija iz drugih oblasti neophodnih za razumevanje ovog fenomena, kao što su:
Klimatske promene su imale manju ulogu
Dramatične klimatske promene tokom poslednjih interglacijalnih i glacijalnih perioda (poznatih kao kasni pleistocen, od pre 130.000 do 11.000 godina) svakako su uticale na populacije i distribuciju velikih i malih životinja i biljaka širom sveta. Međutim, značajna izumiranja su primećena samo među velikim životinjama, posebno kod najvećih.
Važno zapažanje je da prethodna, podjednako dramatična ledena doba i interglacijali u poslednjih nekoliko miliona godina nisu izazvali selektivni gubitak megafaune. Naročito na početku glacijalnih perioda, novi hladni i suvi uslovi izazvali su izumiranje velikih razmera u nekim regionima, kao što je drveće u Evropi. Međutim, nije bilo selektivnog izumiranja velikih životinja.
„Veliki i veoma selektivni gubitak megafaune u poslednjih 50.000 godina jedinstven je u poslednjih 66 miliona godina. Prethodni periodi klimatskih promena nisu doveli do velikih, selektivnih izumiranja, što se protivi velikoj ulozi klime u izumiranju megafaune, “, kaže profesor Jens-Kristijan Svening. On vodi ECONOVO i glavni je autor članka.
On dodaje: „Još jedan značajan obrazac koji se protivi ulozi klime je da su nedavna izumiranja megafaune jednako snažno pogodila klimatski stabilna područja kao i nestabilna područja.
Arheolozi su pronašli zamke dizajnirane za veoma velike životinje, a izotopske analize drevnih ljudskih kostiju i ostataka proteina sa vrhova koplja pokazuju da su lovili i jeli najveće sisare.
Svenning dodaje: „Rani moderni ljudi su bili efikasni lovci čak i na najveće životinjske vrste i očigledno su imali sposobnost da smanje populaciju velikih životinja. Ove velike životinje su bile i posebno su podložne prekomernoj eksploataciji jer imaju duge periode gestacije, proizvode vrlo malo potomaka u jednom trenutku i potrebno je mnogo godina da dostigne seksualnu zrelost.“
Analiza pokazuje da je ljudski lov na velike životinje kao što su mamuti, mastodonti i džinovski lenjivci bio široko rasprostranjen i dosledan širom sveta.
Takođe pokazuje da je vrsta izumrla u veoma različito vreme i različitim brzinama širom sveta. U nekim lokalnim sredinama to se dogodilo prilično brzo, dok je na drugim mestima trebalo preko 10.000 godina. Ali svuda se to dogodilo nakon što su moderni ljudi stigli, ili u slučaju Afrike, nakon kulturnog napretka među ljudima.
Vrste su nestale na svim kontinentima osim Antarktika iu svim tipovima ekosistema, od tropskih šuma i savana do mediteranskih i umerenih šuma i stepa do arktičkih ekosistema.
„Mnoge od izumrlih vrsta mogle bi da napreduju u različitim tipovima okruženja. Stoga se njihovo izumiranje ne može objasniti klimatskim promenama koje izazivaju nestanak specifičnog tipa ekosistema, kao što je stepa mamuta—u kojoj je takođe bilo samo nekoliko vrsta megafaune“, objašnjava Svenning.
„Većina vrsta je postojala u umerenim do tropskim uslovima i zapravo je trebalo da imaju koristi od zagrevanja na kraju poslednjeg ledenog doba.“
Istraživači ističu da je gubitak megafaune imao duboke ekološke posledice. Velike životinje igraju centralnu ulogu u ekosistemima tako što utiču na strukturu vegetacije (npr. ravnotežu između gustih šuma i otvorenih područja), širenje semena i kruženje hranljivih materija. Njihov nestanak je rezultirao značajnim promenama u strukturama i funkcijama ekosistema.
„Naši rezultati naglašavaju potrebu za aktivnim naporima za očuvanje i restauraciju. Ponovnim uvođenjem velikih sisara možemo pomoći u obnavljanju ekološke ravnoteže i podržati biodiverzitet, koji je evoluirao u ekosistemima bogatim megafaunom“, kaže Svening.
