Izlaganje prirodnom svetlu može pomoći u lečenju i prevenciji dijabetesa tipa 2, sugeriše novo istraživanje predstavljeno na godišnjem sastanku Evropskog udruženja za proučavanje dijabetesa (EASD) u Hamburgu, Nemačka (2-6. oktobar).
„Neusklađenost našeg unutrašnjeg cirkadijalnog sata sa zahtevima društva koje radi 24 sata dnevno povezano je sa povećanom učestalošću metaboličkih bolesti, uključujući dijabetes tipa 2“, kaže Ivo Habets, sa Univerziteta u Mastrihtu, Mastriht, Holandija, koji je zajedno vodio Istraživanje.
„Prirodno dnevno svetlo je najjači zeitgeber, ili ekološki znak, cirkadijanskog sata, ali većina ljudi je u zatvorenom prostoru tokom dana i tako pod stalnim veštačkim osvetljenjem.
„Zanimalo nas je da li bi povećanje dnevnog izlaganja prirodnom svetlu poboljšalo kontrolu šećera u krvi kod osoba sa T2D.
„Takođe smo želeli da znamo da li će to uticati na njihov metabolizam supstrata ili upotrebu hranljivih materija. Ovo obično prati 24-časovni ritam, pri čemu telo prelazi sa korišćenja ugljenih hidrata kao izvora energije tokom dana, na masti noću. ranije je pokazalo da su ljudi sa većim rizikom od dijabetesa tipa 2 manje sposobni da naprave ovaj prelaz i želeli smo da saznamo da li bi izlaganje prirodnom svetlu olakšalo prelazak kod ljudi koji već imaju dijabetes.“
Da bi to istražili, gospodin Habets i njegove kolege u Holandiji i Švajcarskoj sproveli su niz metaboličkih testova na grupi ljudi sa T2D kada su bili izloženi prirodnom svetlu i kada su bili izloženi veštačkoj svetlosti i uporedili rezultate.
13 učesnika (prosečna starost: 70 godina, BMI: 30,1 kg/m 2 , HbA 1c : 6,1, glukoza u plazmi natašte : 8,1 mmol/L) ostali su u istraživačkim ustanovama, što je omogućilo da njihova izloženost svetlosti, obroci obroka i aktivnosti budu čvrsto kontrolisan.
Bili su izloženi dva uslova osvetljenja tokom radnog vremena (8:00 do 17:00) na nasumično ukršteni način: prirodno dnevno svetlo sa prozora i veštačko LED osvetljenje. Između dve intervencije postojao je razmak od najmanje četiri nedelje, od kojih je svaka trajala 4,5 dana.
Tokom intervencije prirodnog dnevnog svetla, intenzitet svetlosti je obično bio najveći u 12:30 popodne, sa prosečnim očitavanjem od 2.453 luksa. Veštačko svetlo je bilo konstantnih 300 luksa.
Večeri su se provodile pri slabom svetlu (manje od 5 luksa), a period spavanja (23:00 do 7:00) u mraku. Učesnicima su obezbeđeni standardizovani obroci, što znači da su jeli istu hranu u obe intervencije. Nivo šećera u krvi kontinuirano su beležili monitori koji su nosili na nadlaktici, a niz drugih testova je obavljen poslednjeg dana i po svake intervencije.
Četvrtog dana, 24-časovni metabolizam supstrata, potrošnja energije u mirovanju i odnos disajne razmene (ovo daje indikaciju da li se masti ili ugljeni hidrati koriste kao izvor energije), mereni su svakih pet sati i uzeta je krv za procenu cirkulišućih metabolita.
Temperatura tela je merena tokom 24 sata. Metabolizam supstrata, potrošnja energije u mirovanju, odnos disajne razmene i osnovna telesna temperatura prate 24-časovni ritam i istraživači su želeli da vide da li se to razlikuje u ova dva stanja.
Petog dana (poslednja polovina dana), uzeta je biopsija mišića natašte da bi se procenila ekspresija gena sata – aktivnost gena za koje se zna da su uključeni u cirkadijalni sat. Zatim je sproveden test mešanog obroka (MMT), mera proizvodnje insulina.
Nivoi glukoze u krvi su bili unutar normalnog opsega (4,4–7,8 mmol/L) duže tokom intervencije prirodnog dnevnog svetla nego kod intervencije veštačkog svetla (59% od 4,5 dana naspram 51%).
Odnos respiratorne razmene bio je niži tokom intervencije dnevnog svetla nego tokom intervencije veštačkog svetla, što ukazuje da je učesnicima bilo lakše da pređu sa upotrebe ugljenih hidrata na masti kao izvora energije kada su izloženi prirodnom svetlu.
Per1 i Cri1, geni koji pomažu u kontroli cirkadijanskih ritmova, bili su aktivniji na prirodnom svetlu nego na veštačkom svetlu.
Potrošnja energije u mirovanju i osnovna telesna temperatura pratili su slične 24-časovne obrasce u oba svetlosna uslova. Nivoi insulina u serumu, mereni tokom MMT, bili su slični u oba svetlosna stanja, ali se obrazac glukoze u serumu i slobodnih kiselina u plazmi značajno razlikovao između stanja.
Rezultati, posebno bolja kontrola šećera u krvi, tokom pronalaska prirodnog svetla, sugerišu da je izlaganje prirodnom dnevnom svetlu korisno za metabolizam i tako može pomoći u lečenju i prevenciji dijabetesa tipa 2 i drugih metaboličkih stanja, kao što je gojaznost, kaže G. Habets.
On dodaje: „Naše istraživanje pokazuje da je vrsta svetlosti kojoj ste izloženi važna za vaš metabolizam. Ako radite u kancelariji i skoro da niste izloženi prirodnom svetlu, to će uticati na vaš metabolizam i rizik ili kontrolu tipa 2 dijabetesa, pa pokušajte da dobijete što više dnevne svetlosti, a idealno bi bilo da izađete napolje kada možete.
„Još uvek su potrebna dalja istraživanja kako bi se utvrdilo u kojoj meri veštačko svetlo utiče na metabolizam i količinu vremena koje je potrebno provesti na prirodnom svetlu ili na otvorenom da bi se to nadoknadilo.“
