Naučnici su konačno dobili jasan pogled na iskru koja pokreće egzotičnu vrstu munje koja se zove plavi mlaz.
Plavi mlazovi se uzdižu iz grmljavinskih oblaka u stratosferu, dostižući visinu do oko 50 kilometara za manje od sekunde. Dok obične munje pobuđuju mešavinu gasova u nižoj atmosferi da svetle belo, plavi mlazovi pobuđuju uglavnom stratosferski azot da bi stvorili svoju prepoznatljivu plavu nijansu.
Plavi gromovi su godinama posmatrani sa zemlje i iz aviona, ali je teško reći kako nastaju a da se ne popnu visoko iznad oblaka. Sada su instrumenti na Međunarodnoj svemirskoj stanici primetili plavi mlaz koji izlazi iz izuzetno kratkog, jarkog praska električne energije blizu vrha grmljavinskog oblaka, izveštavaju istraživači onlajn 20. januara u Nature.
Razumevanje plavih gromova i drugih fenomena gornje atmosfere u vezi sa grmljavinom, kao što su duhovi i vilenjaci, važno je jer ovi događaji mogu uticati na to kako radio talasi putuju kroz vazduh — potencijalno utiče na komunikacione tehnologije, kaže svemirski fizičar Penn State Viktor Pasko, koji nije bio uključen u rad.
Kamere i instrumenti za detekciju svetlosti zvani fotometri na svemirskoj stanici posmatrali su plavi mlaz u oluji iznad Tihog okeana, u blizini ostrva Nauru, u februaru 2019. „Cela stvar počinje sa onim što ja mislim da je plavi prasak,“ kaže Torsten Nojbert, atmosferski fizičar sa Tehničkog univerziteta Danske u Kongens Lingbiju. Taj „plavi prasak“ bio je 10-mikrosekundni bljesak jarko plave svetlosti blizu vrha oblaka, visine oko 16 kilometara. Sa te tačke paljenja, plavi mlaz je izleteo u stratosferu, popevši se na oko 52 kilometra za nekoliko stotina milisekundi.
Varnica koja je stvorila plavi mlaz možda je bila posebna vrsta električnog pražnjenja kratkog dometa unutar grmljavinskog oblaka, kaže Nojbert. Normalne munje se formiraju pražnjenjem između suprotno naelektrisanih regiona oblaka – ili oblaka i zemlje – udaljenih mnogo kilometara. Ali turbulentno mešanje visoko u oblaku može dovesti do suprotno naelektrisanih regiona u krugu od oko kilometar jedan od drugog, stvarajući veoma kratke, ali snažne navale električne struje, kaže Nojbert. Istraživači su videli dokaze o tako visokoenergetskim pražnjenjima kratkog dometa u impulsima radio talasa usled grmljavine koje su otkrile zemaljske antene.
