Obični ljudi se razumljivo oslanjaju na informacije koje citiraju naučnici. Ali kada se ispostavi da su te informacije netačne, stvari se komplikuju.
Više od dve decenije tvrdnja da se 80% biodiverziteta nalazi na teritoriji starosedelačkog stanovništva sveta tretirana je kao činjenica. U javnom diskursu je zaživeo kao utvrđena istina.
Međutim, cifra je pogrešna, kao što pokazujemo u komentaru objavljenom danas u vodećem naučnom časopisu Nature.
Postoji mnogo dokaza koji pokazuju da su autohtoni narodi i njihove teritorije od suštinskog značaja za svetsku biodiverzitet. Ne treba nam nepodržana statistika da bismo to dokazali.
Tvrdnja da se 80% globalnog biodiverziteta nalazi na zemljištu autohtonih naroda iskorišćena je za podršku pravednom cilju.
Zagovornici koji koriste ovu sliku kažu da ona pokazuje da su autohtone zajednice vrhunski čuvari prirodnog okruženja i da imaju vitalnu ulogu u očuvanju biodiverziteta.
U proteklih 20-ak godina, tvrdnja od 80% citirana je skoro 350 puta u raznim javnim dokumentima. Oni uključuju izveštaje Ujedinjenih nacija i Svetske banke, novinske članke i veb stranice organizacija za zastupanje.
Oko 186 citata je bilo u recenziranim naučnim časopisima. Oni uključuju vrhunske naslove kao što su PNAS, The Lancet i Nature.
Najranija referenca na cifru koju smo mogli pronaći je iz 2002. Ali cifra se najčešće pripisuje izveštaju Svetske banke iz 2008. godine.
U tom izveštaju se kaže da je uloga autohtonih naroda u očuvanju prirode širom sveta zanemarena. Taj deo je tačan. Tek nedavno je ogroman doprinos starosedelačkih naroda počeo da se ceni u nauci i politici.
Ali, kao što naš list ističe, cifra od 80% je pogrešna, iz nekoliko razloga.
Prvo, mogući izvori za ovu cifru – poglavlje enciklopedije i izveštaj o siromaštvu – su ili pogrešni citati ili loš rezime prethodnih istraživanja.
Drugo, kada je cifra prvi put objavljena početkom 2000-ih, obim zemljišta i mora domorodačkih naroda još nije bio mapiran. Dakle, nije bilo moguće precizno utvrditi koliki je deo biodiverziteta.
Treće, biodiverzitet u njegovom pravom smislu se ne može računati. Široko prihvaćena definicija biodiverziteta obuhvata sve, od gena do čitavih ekoloških zajednica. Nemoguće je proceniti procenat nečega što se ne može kvantifikovati.
I konačno, čak i ako se biodiverzitet posmatra samo kao spisak biljnih i životinjskih vrsta na datoj lokaciji, mnoge vrste još uvek nisu „opisane“ od strane nauke. Drugim rečima, vrsta nije dobila naučno ime i formalno je priznata u naučnom radu.
Naš rad je bio saradnja između istraživača na Universitat Autonoma de Barcelona, australijskog Univerziteta Charles Darvin i drugdje. Takođe je uključivao autohtone narode i njihove predstavnike.
Mučili smo se sa odlukom da pokažemo da je cifra od 80% pogrešna. Zašto osporiti figuru koja se koristi da podrži pravo domorodačkog naroda na pristup i brigu o svojoj zemlji?
Da bismo doneli odluku, konsultovali smo etičke komitete na našim univerzitetima. Takođe smo naširoko razgovarali sa zagovornicima autohtonih naroda—zaista, tri autora našeg lista identifikuju se kao starosedeoci.
Sastavljanje podrške za osporavanje ove brojke trajalo je pet godina. Odlučili smo da nastavimo, iz nekoliko razloga.
Prvi je da se zaštiti cilj za koji se figura koristi.
U pogrešnim rukama, otkrivanje lažne figure moglo bi se iskoristiti da se odbace sve tvrdnje domorodačkih naroda u vezi sa biodiverzitetom. Zauzeli smo suprotan pristup. Kombinovali smo našu analizu sa mnogim nizovima dokaza koji pokazuju presudnu važnost teritorija autohtonih naroda i sistema znanja za očuvanje prirode.
Drugi razlog je bio očuvanje ugleda autohtonih naroda i njihovih zastupnika, koji su se u dobroj nameri oslanjali na ovu figuru. Nastavak upotrebe nepodržane statistike rizikuje da naruši njihov kredibilitet i umanji uticaj njihovog zastupanja.
Treće, dovodimo u pitanje mudrost svođenja doprinosa autohtonih naroda na jednu cifru. Po našem mišljenju, to umanjuje značaj bogatih društvenih i kulturnih vrednosti koje vode njihovo upravljanje prirodom. To sugeriše da su ove vrednosti manje važne od samog broja životinja i biljaka na njihovoj teritoriji.
Četvrto, cifra implicira da je poznavanje biodiverziteta na zemljištu i morima domorodačkih naroda potpuno. Ovo bi moglo potkopati napore samih autohtonih naroda da dokumentuju i očuvaju biodiverzitet.
I peto, cifra od 80% može se smatrati pokroviteljskom. Niko ne pokušava da da procenat biodiverziteta u, na primer, zaštićenim područjima. Ovo je iz dobrog razloga – takva cifra bi se smatrala nevjerovatnom. Zašto bi onda standard za nauku na teritorijama autohtonih naroda bio niži?
Konačno, naučnici koji pronađu i ne uspeju da isprave nezgodne greške podrazumevano podržavaju dezinformacije. Ovo je u suprotnosti sa načelima naučne strogosti.
Možda se pitate da li je lažna cifra od 80% zaista naškodila?
Veoma je teško ovo sa sigurnošću reći. Svakako, na jednom međunarodnom sastanku kojem smo prisustvovali, cifra od 80% je iskorišćena da se ospori kvalitet upravljanja domorodačkim narodima. Argument je bio da ako se brinu o tako velikom procentu biodiverziteta, zašto onda toliki broj vrsta opada?
Slušamo skepticizam o toj figuri na marginama naučnih i političkih sastanaka kojima prisustvujemo. Komentatori su takođe počeli da dovode u pitanje njegovu validnost.
Doduše, cifra je na neki način mogla da koristi domorodačkim narodima. Ali bez obzira na to, cifra je pogrešna i mogla bi nenamerno da potkopa cilj koji želi da zastupa.
Autohtoni narodi igraju centralnu ulogu u zaštiti biodiverziteta Zemlje. Pravi obim njihovog doprinosa ne može se obuhvatiti jednim brojem.
