Najmanje polovina sve autistične dece doživljava neki oblik agresije, kao što je udaranje, udaranje ili dozivanje, dok njihovi roditelji imaju zadatak da im pomognu da se nose i da se integrišu u društvo. Ipak, prevalencija i karakterizacija agresivnog ponašanja u autističnom razvoju su slabo shvaćeni.
Da bi rešili ovaj jaz u znanju, istraživači iz Laboratorije za intervencije u porodici i zajednici na Univerzitetu u Arkanzasu uporedili su autističnu decu sa neautističkom decom na različite vrste agresivnog ponašanja tokom tri kritična razvojna perioda i otkrili da su roditelji autistične dece prijavljivali češću agresiju u većeg intenziteta od neautistične dece.
„Agresija predstavlja sveprisutan i ozbiljan problem sa kojim se suočavaju autistični mladi i njihove porodice“, rekla je Lauren Kuetsch, docentka psihologije i vodeći autor knjige „Razumevanje agresije kod autizma u detinjstvu: poređenja sa neautističkim uzorkom“.
„Iako je naše znanje o jedinstvenim potrebama autistične dece eksponencijalno poraslo tokom poslednjih nekoliko decenija, još uvek imamo dug put pred nama“, rekla je ona. „A razumevanje uloge koju agresija igra u životima autističnih mladih može nam pomoći da bolje rešimo naše nedostatke u nezi.“
U periodu od decembra 2020. do marta 2021., Kuetsch i njene kolege prikupile su kvantitativne i kvalitativne podatke o 450 autistične i 432 neautistične djece. Podaci su podeljeni u tri grupe koje odgovaraju uzrastu — mlađe od šest, šest do 12 i od 13 do 17 godina. Deca su upoređena na osnovu višestrukih mera koje su izveštavali staratelji o agresivnom i ometajućem ponašanju u ovim ključnim razvojnim periodima.
Analiza podataka koju su izvršili istraživači otkrila je više nivoe verbalne agresije i ometajućeg intenziteta ponašanja kod autistične dece u sve tri faze razvoja. Deca sa autizmom mlađa od šest godina imala su značajniji nivo fizičke agresije od njihovih neautističkih vršnjaka. Međutim, ovi nivoi su postali jednaki neautističnim vršnjacima kako su deca starila.
U kvalitativnoj studiji, neautistička deca su češće izražavala bes na kontrolisan način, prema roditeljima, dok su autistična deca bila sklonija da brzo izgube živce.
„Pretpostavljamo da se to može pripisati nekoliko faktora“, rekao je Kveč. „Frustracija zbog redovnog pogrešnog razumevanja, izazovi sa prepoznavanjem emocija kod drugih ili izražavanjem sopstvenih emocija drugima, senzorna preterana stimulacija, pa čak i zdravstveni izazovi koji se javljaju zajedno, kao što su fizička nelagodnost zbog gastrointestinalnih problema i iscrpljenost zbog nepravilnih obrazaca spavanja, svi verovatno doprinose na agresiju“.
Koautori studije bili su Sintija Braun, docent psihologije na Univerzitetu Pacifik; Harlee Onovbiona i Rebecca Bradlei, studentkinje doktorskih studija kliničke psihologije u Kuetsch-ovoj laboratoriji na U of A; Lindzi Aloja, vanredni profesor komunikacija na Univerzitetu A; i Stephen Kanne, klinički pedijatrijski neuropsiholog u Veill Cornell Medicine.
