Kada je sabljasti tigar doviknuo, kakvu je buku proizveo — moćnu riku ili grleno prede? Nova studija istraživača sa Državnog univerziteta Severne Karoline ispitala je podatke koji stoje iza argumenata za svaku vokalizaciju i otkrila da je odgovor nijansiraniji nego što su mislili – i da može zavisiti od oblika nekoliko malih kostiju. Rad se pojavljuje u Journal of Morphologi.
Moderne mačke pripadaju jednoj od dve grupe: ili panterinske „velike mačke“, uključujući lavove koji riču, tigrove i jaguare; ili Felinae „male mačke“, koje uključuju mačke koje predu poput risova, puma, ocelota i domaćih mačaka.
„Evolucijski gledano, sabljasti su se odvojili od porodičnog stabla mačaka pre nego što su to učinile ove druge moderne grupe“, kaže Adam Hartston-Rouz, profesor bioloških nauka u NC State i odgovarajući autor istraživanja. „To znači da su lavovi bliže povezani sa kućnim mačkama nego sa sabljozubima.
„To je važno jer se debata o vrsti vokalizacije koju bi sabljasti tigar napravio oslanja na analizu anatomije šačice sitnih kostiju koje se nalaze u grlu“, nastavlja Hartston-Rouz. „A veličina, oblik i broj tih kostiju se razlikuju između modernih mačaka koje riču i prede.
Iako vokalizaciju pokreću larinks i meko tkivo u grlu, a ne kosti, anatomi su primetili da se kosti odgovorne za učvršćivanje tih tkiva na mestu — podjezične kosti — razlikuju po veličini i broju između mačaka koje riču i prede.
„Dok ljudi imaju samo jednu hioidnu kost, mačke koje predu imaju devet kostiju povezanih u lanac, a mačke koje riču imaju sedam“, kaže Ešli Dojč, dr. student na NC State i glavni autor istraživanja. „Kosti koje nedostaju nalaze se prema vrhu hioidne strukture blizu mesta gde se povezuje sa lobanjom.“
„Pošto sabljasti tigrovi imaju samo sedam kostiju u svojoj hioidnoj strukturi, argument je bio da su, naravno, urlali“, kaže Hartston-Rouz. „Ali kada smo pogledali anatomiju modernih mačaka, shvatili smo da ne postoje zaista čvrsti dokazi koji podržavaju ovu ideju, pošto same kosti nisu odgovorne za vokalizaciju. Taj odnos između broja kostiju i proizvedenog zvuka nikada nije zaista dokazano.“ Zasluge: Državni univerzitet Severne Karoline
Istraživači su posmatrali hioidne strukture četiri vrste ričućih mačaka: lavova, tigrova, leoparda i jaguara; i pet vrsta mačaka koje predu: pume, gepardi, karakali, servali i oceloti. Uporedili su ih sa 105 hioidnih kostiju legendarnog sabljastog tigra Smilodon fatalis.
„Možete tvrditi da, pošto sabljasti imaju samo sedam kostiju, oni su urlali, ali to nije cela priča“, kaže Hartston-Rouz. „Anatomija je čudna. Nedostaju im dodatne kosti koje imaju mačke koje predu, ali oblik i veličina hioidnih kostiju su različiti. Neke od njih su više oblikovane kao kod mačaka koje predu, ali mnogo veće.
Prema istraživačima, ako su kosti koje nedostaju (nazvane epihioidne kosti) bile ključne za različite vokalizacije, kosti koje su najbliže njima trebale bi izgledati drugačije između ove dve grupe. Međutim, te kosti su izgledale vrlo sličnog oblika, bilo da potiču od predećih ili ričućih mačaka.
U stvari, istraživači su videli više varijacija oblika u kostima bliže vokalnom aparatu; odnosno tirohioidne i bazihioidne kosti. Ujednačenost gornjih kostiju između ove dve grupe sugeriše da ako hioidna struktura igra ulogu u vokalizaciji, donje kosti su važnije od gornjih. Dakle, postojanje ovih ključnih podjezičnih kostiju u obliku onih u mačkama koje predu može ukazivati na to da su prede, a ne da riču.
„Otkrili smo da uprkos onome što nam je istorija govorila o broju kostiju u hioidnoj strukturi, niko nije potvrdio značaj te razlike“, kaže Hartstone-Rose. „Ako se vokalizacija odnosi na broj kostiju u hioidnoj strukturi, onda su sabljasti urlali. Ako je u pitanju oblik, možda su prednjali. Zbog činjenice da sabljasti imaju zajedničke stvari sa obe grupe, čak bi moglo biti i potpuno drugačije vokalizacija“.
„Možda je najverovatnije da veličina hioida igra ulogu u visini vokalizacije“, kaže Dojč. „Iako Smilodon nije bio tako velik kao najveće moderne mačke, njegove hioidne kosti su znatno veće od onih bilo kog od njihovih živih rođaka, tako da su potencijalno imale još dublje vokalizacije od najvećih tigrova i lavova.
Brian Langerhans, vanredni profesor biologije na NC State, i bivša studentkinja NC State Deanna Flores takođe su doprineli radu.