Kako se osećate kada nosite uniformu?
Da li vam je olakšala jednostavnost ili ste ogorčeni zbog ograničenja?
Prednosti i nedostaci kodeksa oblačenja dugo su bili izvor debate u školama i na radnim mestima. Mnogi tvrde da uniforme izazivaju osećaj jedinstva, smanjuju smetnje i rezultiraju kvalitetnijim radom.
Ali novo istraživanje VA objavljeno u Međunarodnom časopisu za istraživanje obrazovanja sugeriše da školske uniforme takođe mogu normalizovati mizoginiju, homofobiju, transfobiju i rasizam.
Ovo može dovesti do dugoročnih uticaja na pogođene učenike.
Vanredni profesor Univerziteta Mardok Vendi Kaming-Potvin kaže da se ovi uticaji ne mogu zanemariti.
Ideja da različiti polovi treba da nose različitu odeću se mnogo promenila tokom godina.
Sve do kraja 19. veka zapadna deca su bila obučena u dugačke tunike ili ogrtače, bez obzira na pol.
U 17. veku, aristokratski muškarci i žene nosili su otmene šešire i odeću od čipke i svile.
Ružičasta se nekada smatrala jakom, muževnom bojom, dok je plava bila nežna i ženstvena.
„Danas, neki naučnici sugerišu da je muška odeća dizajnirana za udobnost. Dobar deo ženske mode je i dalje restriktivan i nepraktičan“, kaže Vendi.
Odličan primer za to — i za mnoge je muka za kućne ljubimce — je nedostatak džepova na ženskoj odeći.
„Ili imaju ‘lažne’ džepove“, primećuje Vendi.
Kada se primeni u školskoj uniformi, primena odeće koja je određena rodom može da utiče neproporcionalno na učenike.
Dužina suknje, na primer, često je strogo propisana za devojčice, dok za dečake ne postoji ekvivalentna primena.
U mnogim slučajevima, suknje i pantalone mogu da nose samo oni polovi koje škola smatra odgovarajućim. I nisu svi ljubitelji ovih strogih pravila.
Učenici jedne srednje škole u Kvebeku, Kanada, stvorili su pokret na društvenim mrežama objavljivanjem fotografija dečaka koji nose suknje u školu.
Rekli su da protestuju zbog previše restriktivnih pravila škole koja promovišu seksizam, homofobiju i toksičnu muškost.
Pravila mogu biti posebno neprijatna za one koji još uvek uče o svom polu ili seksualnom identitetu.
Kim Andreasen nije znala da su trans-nebinarni dok je bila u srednjoj školi. Ali u jedno su bili sigurni. Osećali su se neprijatno zbog kodeksa oblačenja u njihovoj školi. Nelagodnost je bila dovoljna da doprinese da napuste 11. godinu.
„[Škola] je imala veoma rodnu politiku uniforme, koja me je ograničavala samo na haljine, dugu kosu itd.“, kažu oni.
„Bilo mi je stalno neprijatno i zbunjeno zašto.“
Kim kaže da su imali sreće što su se vratili u školu i nastavili da rade u SECCA i Curtin’s School of Education.
„Mislim da bi za mnoge… strogi kodeksi oblačenja mogli da igraju stvarnu ulogu u tome zašto ne mogu da idu u školu“, kaže Kim.
Dr Danila Marini je nebinarni istraživač na Univerzitetu u Adelaidi.
Kažu da su falsifikovali mamin potpis u školi kako bi izbegli stroge rodno zasnovane kodekse oblačenja.
„Nikad mi nije bilo udobno u [haljinama i dugim suknjama]. To je definitivno uticalo na moju udobnost i samopouzdanje“, kaže Danila.
„Ako ste imali kosu dužu od ramena, bio je potreban konjski rep. Mrzeo sam to. Zamolio sam mamu da me skrati da bih to izbegao.“
Danilina gimnazija nije bila tako stroga kao njihova osnovna škola. Kažu da je fleksibilna uniforma bila udobniji balans samoizražavanja i pogodnosti.
„[Uniforma] smanjuje pritisak da nosite novu odeću svaki dan. Takođe otklanja pitanja klasne nejednakosti. Moja mama nije mogla da priušti da mi često kupuje odeću, tako da je [fleksibilna] uniforma bila blagoslov za nju“, oni recimo.
Uprkos tome što se oseća srećnim što su imali neki izbor u tome šta će nositi, Danila priznaje da i dalje mogu „da budu pod stresom šta da nose i kako da se predstave“.
„Biti primoran da nosiš uniformu koja se kosi sa tvojim osećanjima… [je] svakodnevni podsetnik da si nekako ‘pogrešio’“, kaže Danila.
Slično, obojeni ljudi i oni iz različitih kulturnih sredina mogu biti uznemireni ili izbegavati školu ako im kodeks oblačenja čini neprijatne.
„Nacionalni ženski pravni centar SAD izvestio je da mnoge devojke propuštaju čas zbog optužbi o njihovoj odeći, šminki ili frizuri“, kaže Vendi.
„Za afroameričke devojke, ove politike mogu biti diskriminatornije.
Neke tradicionalne frizure ili pokrivala za glavu, kao što su afros i marame, neke školske vlasti smatraju „neprihvatljivim“.
Za učenike, ovi stavovi i pravila mogu dovesti do budućih problema sa identitetom i većih stopa napuštanja školovanja.
„Nizak nivo obrazovanja može dovesti do negativnih životnih situacija, kao što su nezaposlenost i beskućništvo“, ističe Vendi.
Nekoliko studija je pronašlo dokaze koji podržavaju pozitivne efekte uniformi kao što su poboljšana pažnja i akademski učinak.
Neke škole navode brige o bezbednosti, kao što je kodeks oblačenja koji smanjuje verovatnoću nasilja u vezi sa bandama.
Vendi sugeriše da je potreban holistički pristup za kreiranje i implementaciju pravila oblačenja.
„Iz moje perspektive, postoje prednosti i ograničenja u posedovanju školskih uniformi“, kaže ona.
„Politika oblačenja [trebalo bi] da bude integrisana sa drugim politikama koje se fokusiraju na jednakost, raznolikost i inkluziju.
„[Ovi] se takođe mogu informisati kroz stručno usavršavanje školskog osoblja, naglašavajući … dobrobit učenika.
„Važno je … razviti i implementirati kulturu inkluzivnosti.“
