Nema sumnje da je san dobar za mozak. Omogućava različitim delovima da se regenerišu i pomaže da se uspomene stabilizuju. Kada ne spavamo dovoljno, to može povećati nivo stresa i pogoršati probleme mentalnog zdravlja.
Dokazi takođe podržavaju ideju da se mozak oslobađa više toksičnog otpada kada spavamo nego kada smo budni. Veruje se da je ovaj proces ključan u oslobađanju od potencijalno štetnih stvari kao što je amiloid, protein čije je nakupljanje u mozgu povezano sa Alchajmerovom bolešću.
Međutim, nedavna studija na miševima došla je do suprotnog zaključka. Njegovi autori sugerišu da je kod miševa klirens mozga zapravo manji tokom spavanja – i da bi se prethodni nalazi takođe mogli ponovo protumačiti na ovaj način.
Pošto je mozak aktivno tkivo – sa mnogo metaboličkih i ćelijskih procesa koji se dešavaju u svakom trenutku – on proizvodi mnogo otpada. Ovaj otpad uklanja naš glimfatički sistem.
Cerebrospinalna tečnost je ključni deo glimfnog sistema. Ova tečnost okružuje mozak, delujući kao tečni jastuk koji ga štiti od oštećenja i obezbeđuje mu hranu, tako da mozak može normalno da funkcioniše.
Tokom procesa uklanjanja otpada, naša cerebrospinalna tečnost pomaže da se stara i prljava moždana tečnost – puna toksina, metabolita i proteina – prenese van mozga, i prima novu tečnost. Otpad koji je uklonjen tada završava u limfnom sistemu (deo vašeg imunološkog sistema), gde se na kraju eliminiše iz vašeg tela.
Glimfni sistem je otkriven tek u poslednjoj deceniji. Prvo je primećeno kod miševa, koristeći boje ubrizgane u njihov mozak da bi proučavali kretanje tečnosti tamo. Postojanje glimfnog sistema je od tada potvrđeno kod ljudi korišćenjem MR skeniranja i kontrastnih boja.
Na osnovu rezultata eksperimenata na životinjama, naučnici su zaključili da je glimfni sistem aktivniji noću, tokom spavanja ili pod anestezijom, nego tokom dana. Druge studije su pokazale da ova aktivnost uklanjanja otpada takođe može da varira u zavisnosti od različitih uslova – kao što su položaj spavanja, vrsta korišćenog anestetika i da li je cirkadijalni ritam subjekta bio prekinut ili ne.
Nedavna studija je koristila muške miševe da ispita kako se kretanje moždane tečnosti razlikuje kada su životinje budne, spavale i anestezirane. Istraživači su ubrizgali boje u mozak životinja kako bi pratili protok tečnosti kroz glimfatički sistem.
Konkretno, oni su ispitali da li povećanje boje ukazuje na smanjenje kretanja tečnosti iz nekog područja, a ne na povećanje kretanja ka tom području kao što su prethodne studije sugerisale. Prvo bi značilo manji klirens preko glimfatičkog sistema – a samim tim i manje otpada koji se uklanja.
Više boje je pronađeno u područjima mozga nakon tri sata i pet sati spavanja ili anestezije nego kada ste budni. Ovo je ukazivalo da se manje boje, a samim tim i tečnosti, uklanja iz mozga kada je miš spavao ili anesteziran.
Iako su nalazi zanimljivi, postoji niz ograničenja u dizajnu studije. Kao takvo, ovo se ne može smatrati apsolutnom potvrdom da mozak ne izbacuje toliko otpada tokom noći nego tokom dana.
Prvo, studija je sprovedena pomoću miševa. Rezultati studija na životinjama se ne odnose uvek na ljude, tako da je teško reći da li će isto važiti i za nas.
Studija je takođe posmatrala samo muške miševe koji su bili budni nekoliko sati pre nego što im je dozvoljeno da spavaju. Ovo je možda poremetilo njihov prirodni ritam spavanja i buđenja, što je moglo delimično uticati na rezultate. Studije su pokazale da je prekid ili loš san povezan sa povećanjem nivoa stresa – što zauzvrat smanjuje protok moždane tečnosti iz glimfnog sistema.
Nasuprot tome, u prvoj studiji (2013) koja je pokazala da je više toksina iz mozga uklonjeno tokom spavanja, miševi su posmatrani tokom njihovog prirodnog vremena spavanja.
U ovoj studiji su takođe korišćene različite metode u poređenju sa prethodnim – uključujući i koje vrste boja su ubrizgane i gde. Prethodne studije su takođe koristile i muške i ženske miševe. Ove razlike u metodama istraživanja mogle su da utiču na rezultate.
Glimfatički sistem se takođe može ponašati različito u zavisnosti od regiona mozga – pri čemu svaki proizvodi različite vrste otpada kada je budan ili spava. Ovo takođe može objasniti zašto su se rezultati ove studije razlikovali od prethodnih.
Gotovo nijedna studija koja se bavi glimfatičkim sistemom i efektima sna kod miševa nije ispitala sadržaj tečnosti koja se izlučuje iz mozga. Dakle, čak i ako je količina tečnosti koja izlazi iz mozga bila manja tokom spavanja ili anestezije, ova tečnost bi i dalje mogla da uklanja važne otpadne proizvode u različitim količinama.
Nekoliko studija je otkrilo poremećaje u funkciji glimfnog sistema i spavanju kod ljudi sa neurološkim stanjima — uključujući Alchajmerovu bolest i Parkinsonovu bolest. Studija na ljudima takođe ukazuje da se više amiloida nalazi u mozgu čak i nakon jedne noći lišavanja sna.
Glimfatički sistem je važan kada je u pitanju način na koji mozak funkcioniše – ali može vrlo dobro da funkcioniše drugačije u zavisnosti od mnogih faktora. Potrebno nam je više istraživanja koja imaju za cilj da repliciraju nalaze najnovije studije, dok istovremeno istražuju razloge iza njenih iznenađujućih zaključaka.