Čini se da imamo slobodnu volju. Većinu vremena mi smo ti koji biramo šta ćemo jesti, kako ćemo vezati pertle i koje članke čitamo na The Conversation.
Međutim, najnovija knjiga neurobiologa sa Stanforda Roberta Sapolskog, Odlučan: Nauka o životu bez slobodne volje, dobija veliku pažnju medija jer tvrdi da nauka pokazuje da je to iluzija.
Sapolski sažima najnovija naučna istraživanja relevantna za determinizam: ideju da smo uzročno „odlučni“ da se ponašamo kao što radimo zbog naše istorije – i da ne možemo da delujemo na drugi način.
Prema determinizmu, baš kao što je kamen koji je pao odlučan da padne zbog gravitacije, vaši neuroni su odlučni da pulsiraju na određeni način kao direktan rezultat vašeg okruženja, vaspitanja, hormona, gena, kulture i bezbroj drugih faktora koji su van vaše kontrole. I to je tačno bez obzira na to koliko vam se vaši izbori čine „slobodnim“.
Sapolski takođe kaže da zato što je naše ponašanje određeno na ovaj način, niko nije moralno odgovoran za ono što radi. On veruje da iako možemo da zatvorimo ubice da bismo zaštitili druge, oni tehnički ne zaslužuju da budu kažnjeni.
Ovo je prilično radikalan stav. Vredi se zapitati zašto se samo 11% filozofa slaže sa Sapolskim, u poređenju sa onih 60% koji misle da je uzročno određen kompatibilan sa slobodom volje i moralnom odgovornošću.
Zar ovi „kompatibilisti“ nisu uspeli da razumeju nauku? Ili je Sapolski propustio da razume slobodnu volju?
„Slobodna volja“ i „odgovornost“ mogu značiti različite stvari u zavisnosti od toga kako im pristupate.
Mnogi ljudi misle o slobodnoj volji kao o mogućnosti izbora između alternativa. Čini se da determinizam ovo preti, jer ako smo uzročno determinisani onda nam nedostaje pravi izbor između alternativa; mi uvek donosimo samo izbor koji smo uvek i hteli da pravimo.
Ali postoje kontraprimeri za ovakav način razmišljanja. Na primer, pretpostavimo da kada ste počeli da čitate ovaj članak, neko je tajno zaključao vaša vrata na 10 sekundi, sprečavajući vas da napustite sobu za to vreme. Vi, međutim, ionako niste imali želju da odete jer ste želeli da nastavite da čitate – pa ste ostali tu gde jeste. Da li je vaš izbor bio slobodan?
Mnogi bi se svađali, iako vam je nedostajala mogućnost da napustite sobu, ovo nije učinilo vaš izbor da ostanete neslobodni. Prema tome, nedostatak alternative nije ono što odlučuje da li vam nedostaje slobodna volja. Umesto toga, važno je kako je odluka doneta.
Problem sa argumentima Sapolskog, kako objašnjava stručnjak za slobodnu volju Džon Martin Fišer, je u tome što on zapravo ne predstavlja nijedan argument zašto je njegova koncepcija slobodne volje tačna.
On jednostavno definiše slobodnu volju kao nespojivu sa determinizmom, pretpostavlja da to oslobađa ljude moralne odgovornosti i veći deo knjige troši na opis mnogih načina na koje se određuje naše ponašanje. Svi njegovi argumenti se mogu pratiti do njegove definicije „slobodne volje“.
Kompatibilisti veruju da su ljudi agenti. Živimo živote sa „smislom“, imamo razumevanje šta je ispravno i pogrešno i postupamo iz moralnih razloga. Ovo je dovoljno da sugeriše da većina nas, većinu vremena, ima određenu vrstu slobode i da smo odgovorni za svoje postupke (i zaslužuju krivicu) – čak i ako je naše ponašanje „odlučno“.
Kompatibilisti bi istakli da biti ograničen determinizmom nije isto što i biti privezan za stolicu konopcem. Ne uspeti da spasete dete koje se davi zato što ste bili vezani nije isto što i ne uspeti da spasete dete koje se davi jer ste bili „odlučni“ da ne brinete o njemu. Prvo je izgovor. Ovo poslednje je razlog za osudu.
Neki čitaoci koji saosećaju sa Sapolskim mogli bi da se osećaju neuvereno. Mogli bi reći da je vaša odluka da ostanete u sobi ili da ignorišete dete i dalje bila uzrokovana uticajima u vašoj istoriji koje niste kontrolisali – i stoga niste bili zaista slobodni da birate.
Međutim, ovo ne dokazuje da je postojanje alternativa ili „neodređenost“ jedini način na koji možemo računati da imamo slobodnu volju. Umesto toga, pretpostavlja se da jesu. Sa tačke gledišta kompatibilista, ovo je varanje.
Kompatibilisti i inkompatibilisti se slažu da, s obzirom na to da je determinizam istinit, postoji smisao u kojem vam nedostaju alternative i ne možete drugačije.
Međutim, inkompatibilisti će reći da vam stoga nedostaje slobodna volja, dok će kompatibilisti reći da još uvek posedujete slobodnu volju jer taj osećaj „nedostatka alternativa“ nije ono što podriva slobodnu volju – a slobodna volja je nešto sasvim drugo.
Kažu, sve dok vaše akcije dolaze od vas na relevantan način (čak i ako ste „tebe“ „odredili“ drugim stvarima), vi se računate kao da imate slobodnu volju. Kada ste vezani konopcem, odluka da ne spasete dete koje se davi ne dolazi od vas. Ali kada jednostavno ne brinete o detetu, jeste.
Po drugoj analogiji, ako drvo padne u šumi i nema nikoga u blizini, jedna osoba može reći da nema slušnih čula, tako da je to nespojivo sa postojanjem zvuka. Ali druga osoba može reći, iako nema slušnih čula, ovo je i dalje kompatibilno sa postojećim zvukom jer se „zvuk“ ne odnosi na slušnu percepciju – radi se o vibrirajućim atomima.
Obojica se slažu da se ništa ne čuje, ali se ne slažu oko toga koji su faktori relevantni za utvrđivanje postojanja „zvuka“ na prvom mestu. Sapolski treba da pokaže zašto su njegove pretpostavke o tome šta se smatra slobodom volje one relevantne za moralnu odgovornost. Kao što je to jednom rekao filozof Danijel Denet, moramo da se zapitamo koje „varijante slobodne volje [su] vredne želje“.
Poenta ovoga napred i nazad nije u tome da se pokaže da su kompatibilisti u pravu. Treba naglasiti da postoji nijansirana debata sa kojom se treba uključiti. Slobodna volja je problematično pitanje. Pokazivanje da niko nije odgovoran za ono što radi zahteva razumevanje i angažovanje na svim pozicijama koje se nude. Sapolski ovo ne radi.
Čini se da je šira greška Sapolskog u tome što pretpostavlja da su njegova pitanja čisto naučna: na njih se odgovara gledanjem samo onoga što nauka kaže. Iako je nauka relevantna, prvo nam je potrebna neka ideja o tome šta je slobodna volja (što je metafizičko pitanje) i kako se ona odnosi na moralnu odgovornost (normativno pitanje). To je nešto što filozofi ispituju veoma dugo.
Interdisciplinarni rad je dragocen i naučnici su dobrodošli da doprinesu starim filozofskim pitanjima. Ali ako se prvo ne uključe u postojeće argumente, umesto da izaberu definiciju koja im se dopada i da napadnu druge da je ne ispunjavaju, njihove tvrdnje će jednostavno biti zbunjene.
