Sada kada poboljšanja u tehnologiji znače da neki roboti rade zajedno sa ljudima, postoje dokazi da su ti ljudi naučili da ih vide kao saigrače – a timski rad može imati negativne, ali i pozitivne efekte na performanse ljudi.
Ljudi se ponekad opuste, prepuštajući svojim kolegama da rade umesto toga. Ovo se zove „društveno bezveze“ i uobičajeno je kada ljudi znaju da njihov doprinos neće biti primećen ili su se aklimatizovali na visoke performanse drugog člana tima. Naučnici sa Tehničkog univerziteta u Berlinu istražili su da li se ljudi društveni vekne kada rade sa robotima.
„Timski rad je mešoviti blagoslov“, rekla je Dietlind Helene Cimek, prva autorka studije u Frontiers in Robotics and AI. „Zajednički rad može motivisati ljude da rade dobro, ali može dovesti i do gubitka motivacije jer individualni doprinos nije toliko vidljiv. Zanimalo nas je da li bismo mogli da pronađemo i takve motivacione efekte kada je timski partner robot.
Naučnici su testirali svoju hipotezu koristeći simulirani zadatak inspekcije industrijskih kvarova: traženje grešaka u štampanim pločama. Naučnici su dali slike štampanih ploča za 42 učesnika. Ploče su bile zamućene, a izoštrene slike su se mogle videti samo držanjem miša preko njih. Ovo je omogućilo naučnicima da prate inspekciju odbora od strane učesnika.
Polovini učesnika je rečeno da rade na štampanim pločama koje je pregledao robot po imenu Panda. Iako ovi učesnici nisu radili direktno sa Pandom, videli su robota i mogli su da ga čuju dok su radili. Nakon pregleda na tabli da li postoje greške i obeležavanja, svi učesnici su zamoljeni da ocene sopstveni trud, koliko su se osećali odgovornim za zadatak i kako su se izveli.
Na prvi pogled, izgledalo je kao da prisustvo Pande nije napravilo nikakvu razliku — nije bilo statistički značajne razlike između grupa u pogledu vremena provedenog u pregledu štampanih ploča i pretraženog područja. Učesnici u obe grupe su slično ocenili svoja osećanja odgovornosti za zadatak, uloženi trud i učinak.
Ali kada su naučnici pažljivije pogledali stope grešaka učesnika, shvatili su da učesnici koji rade sa Pandom hvataju manje nedostataka kasnije u zadatku, kada su već videli da je Panda uspešno označila mnoge greške. Ovo bi moglo da odražava efekat „gledanja, ali ne gledanja“, gde se ljudi naviknu da se oslanjaju na nešto i manje se mentalno bave time. Iako su učesnici mislili da posvećuju jednaku količinu pažnje, podsvesno su pretpostavljali da Pandi nije promakao nijedan nedostatak.
„Lako je pratiti gde osoba gleda, ali je mnogo teže reći da li se te vizuelne informacije dovoljno obrađuju na mentalnom nivou“, rekla je dr Linda Onnaš, viši autor studije.
Autori su upozorili da bi to moglo imati implikacije po bezbednost. „U našem eksperimentu, subjekti su radili na zadatku oko 90 minuta, a već smo otkrili da je otkriveno manje grešaka u kvalitetu kada su radili u timu“, rekao je Onnasch.
„U dužim smenama, kada su zadaci rutinski i radno okruženje nudi malo praćenja učinka i povratnih informacija, gubitak motivacije ima tendenciju da bude mnogo veći. U proizvodnji uopšte, ali posebno u oblastima koje se odnose na bezbednost gde je dvostruka provera uobičajena, ovo može negativno utiču na rezultate rada“.
Naučnici su istakli da njihov test ima neka ograničenja. Dok je učesnicima rečeno da su u timu sa robotom i pokazali su njegov rad, oni nisu radili direktno sa Pandom. Pored toga, teško je simulirati društvenu lutanju u laboratoriji jer učesnici znaju da ih posmatraju.
„Glavno ograničenje je laboratorijska postavka“, objasnio je Cimek. „Da bismo saznali koliki je problem gubitka motivacije u interakciji čoveka i robota, moramo da izađemo na teren i testiramo naše pretpostavke u realnom radnom okruženju, sa kvalifikovanim radnicima koji rutinski rade svoj posao u timovima sa robotima.“
