Sva ljudska bića stare. To je deo naše biologije i ograničava naš životni vek na nešto više od 120 godina.
Ne stare sve životinje tokom svog života. Tela nekih životinja ne degenerišu postepeno kako stare kao naša tela.
Ali za ljude, kada dostignu oko 30 godina, šanse da umru se udvostručuju otprilike svakih osam godina. Dakle, čak i ako ste dovoljno srećni da postanete stogodišnjica, vaše šanse da umrete svake godine biće velike.
Ova visoka smrtnost odražava brojne druge zdravstvene probleme, kao što su gubitak mišićne mase i opšta slabost, kognitivni pad, gubitak vida i sluha i mnoge druge degenerativne promene koje karakterišu proces starenja čoveka.
A razlog zašto ljudi tako značajno stare može biti zbog činjenice da su naši preci evoluirali u vreme dinosaurusa.
U poređenju sa drugim sisarima, ljudi imaju dug život. Imamo najduži životni vek od svih kopnenih sisara, a od svih sisara samo nas kitovi verovatno nadžive. Kažem „verovatno“ zato što treba da držite životinje u zatočeništvu da biste uradili detaljnu studiju o životnom veku, što je za kitove praktično nemoguće zbog njihove veličine i dugovečnosti.
Znamo da vrste kitova i delfina pokazuju menopauzu, a svi sisari pokazuju neki oblik reproduktivnog pada sa godinama. U stvari, svi proučavani sisari pokazuju fiziološko starenje i povećanu smrtnost sa godinama, čak i ako neke vrste – poput miševa i voluharica – stare mnogo brže od drugih – kao što su ljudi, kitovi i slonovi.
Ali mnoge vrste gmizavaca, vodozemaca i riba ne pokazuju znake starenja. Primeri uključuju kornjače i kornjače, daždevnjake i kamene ribe.
Jedna studija o 77 vrsta gmizavaca i vodozemaca objavljena u časopisu Science 2022. godine pokazala je da se porast mortaliteta u vezi sa godinama ne vidi kod mnogih vrsta gmizavaca i vodozemaca. Kao da ove životinje uopšte ne stare. Neke od ovih životinja, kao što su kornjače, verovatno žive duže od ljudi.
Možda će, ako dovoljno dugo proučavamo ove naizgled nestareće vrste, pokazivati znake starenja. Ali srećno u proučavanju životinja kao što je grenlandska ajkula, za koju se procenjuje da živi skoro 400 godina.
Za sada možemo barem reći da među gmizavcima, vodozemcima i ribama neke vrste ne samo da žive duže od najduže živih sisara, već i stare znatno sporije. Osim toga, neke od ovih vrsta koje ne stare rastu tokom svog života, što znači da starije ženke polažu više jaja, opet u potpunoj suprotnosti sa onim što se dešava kod sisara.
Ove životinje umiru uglavnom zbog toga što ih pojedu predatori i bolesti. Zaista, većina životinja u divljini ne umire od starosti, a sve do 20. veka, naravno, većina ljudi je umrla od zaraznih bolesti.
Neki gmizavci, vodozemci i ribe su takođe poznati po svojoj sposobnosti da regenerišu tkivo.
Pritisak na sisare
Vodozemci su evoluirali od riba pre oko 370 miliona godina, a oko 50 miliona godina kasnije gmizavci su evoluirali od vodozemaca. Sisari su tada evoluirali od gmizavaca pre oko 250-300 miliona godina.
Svi smo mi proizvodi evolucije, koje vidimo u relikvijama kao što je naša repna kost. Naša evoluciona istorija može imati dubok uticaj u modernim vremenima. Na primer, ljudi zadržavaju evolucione osobine iz vremena kada su naši preci lutali savanom koje više nisu prikladne za savremeni svet, od žudnje za šećerom do ponašanja koje vodi ka predrasudama.
Pre oko 200 miliona godina, masivne vulkanske erupcije su uništile 76% morskih i kopnenih vrsta. Nakon toga, dinosaurusi su postali dominantni grabežljivci u zemlji. Da bi preživeli i izbegli da ih dinosaurusi progone do izumiranja, sisari su postali mali, noćni i kratkovečni.
Naši preci ovog vremena uopšte nisu bili kao mi. Bili su više kao voluharice i miševi, male životinje koje izlaze u mrak da uhvate insekte. Pod pritiskom dinosaurusa, sisari predaka morali su brzo da se razmnožavaju, baš kao što to sada rade miševi i pacovi. I baš kao miševi, pacovi i voluharice, naši preci su imali kratak životni vek.
Tokom 100 miliona godina, u vreme dinosaurusa, sisari su bili na dnu ili blizu lanca ishrane. Sisari su češće bili plen nego grabežljivci. Tokom ovog vremena nije bilo razloga da sisari zadrže procese i gene koji su povezani sa dugim životom, kao što su sistemi za popravku DNK i regeneraciju tkiva.
Moja hipoteza o uskom grlu dugovečnosti predlaže da su sistemi za popravku i regeneraciju izgubljeni, mutirani ili inaktivirani evolucijom ranih sisara. Ovo je nametnulo biološka ograničenja koja oblikuju kako sisari stare do danas.
Nakon što su dinosaurusi nestali kada je asteroid udario u Zemlju pre 66 miliona godina, sisari su osvojili svet. Zapanjujuća raznolikost vrsta evoluirala je sa različitim životnim vekom. Neke vrste, poput ljudi, razvile su dug životni vek, ali su to možda učinile pod ograničenjima, ostacima iz vremena dinosaurusa.
Možemo da pretpostavimo gledajući vrste koje nisu bile podvrgnute istim evolucionim pritiscima kao rani sisari. Na primer, tuatara, reptilski endem za Novi Zeland, može izgledati kao gušter, ali se odvojila od zmija i guštera pre oko 250 miliona godina. Ponekad se naziva i „živim fosilom“, zbog spore evolucije.
Smatra se da Tuatare žive više od 100 godina i stare mnogo sporije od ljudskih bića, kako je pokazala studija analize DNK iz 2022. Možda su zadržali svoje gene protiv starenja, za razliku od čak i najdugovečnijih sisara.
Naš životni vek može biti ograničen zbog naše evolucione istorije.
