Broj insekata je toliko opao da biljke sada preuzimaju pitanja reprodukcije u svoje ruke (ili latice). Oni evoluiraju tako da se češće samooprašuju, umesto da se oslanjaju na sve ređe insekte da prenose svoj polen nadaleko.
To je zaključak istraživača iz Francuskog Nacionalnog centra za naučna istraživanja (CNRS) i Univerziteta Monpelje u Francuskoj, nakon što su izvršili genetsku analizu savremenih poljskih maćuhica (Viola arvensis) u odnosu na starije uzgajane iz semena sakupljenih prethodnih decenija.
Ovaj poremećaj od 100 miliona godina evolucije verovatno će imati ozbiljne posledice, prema studijskom timu. To može uzrokovati ubrzanje opadanja insekata, kao i da biljne populacije učini manje raznolikim i ranjivijim na promjene životne sredine.
„Analiza populacione genetike otkriva povećanje od 27 odsto ostvarenih stopa samooprašivanja na terenu tokom ovog perioda“, pišu istraživači u svom objavljenom radu, ukazujući na nagli porast maćuhica koje se odlučuju za samooprašivanje.
„Dokumentovali smo evoluciju osobina ka manjim i manje upadljivim venčićima, smanjenu proizvodnju nektara i smanjenu privlačnost za bumbare, pri čemu su ove promene osobina konvergentne u četiri proučavane populacije.
Površina cveta je u proseku bila oko 10 odsto manja u poređenju sa onima koji su cvetali pre 20 do 30 godina, pokazali su rezultati, dok je nivo proizvodnje nektara opao za 20 odsto. Studija je pokazala da savremene biljke takođe ređe posećuju insekti.
Ovde možete videti povratnu spregu: manje insekata znači manje poseta oprašivačima, što znači da će napor i energija koju biljka ulaže da proizvede nektar i učini sebe privlačnom proći. Kako smanjuje veličinu latica i smanjuje proizvodnju nektara, sve manji broj insekata ima još manje razloga da svrate.
Drugi aspekti poljskih maćuhica, uključujući veličinu listova i ukupnu veličinu biljke, nisu se značajno promenili tokom decenija. To ukazuje da je glavna promena ovde prelazak na samodovoljnost kada je u pitanju reprodukcija.
Već znamo da je cveće sposobno da brzo evoluira kako bi maksimiziralo svoje šanse za preživljavanje, ali istraživači ukazuju na opasnosti inbridinga na genetsku raznolikost i na kraju rizik od izumiranja za uključene biljne vrste.
Tim koji stoji iza studije želi da vidi više urađeno na zaštiti insekata od pretnji gubitka staništa i zagrevanja planete – ključnih procesa vođenih ljudskom aktivnošću koji nastavljaju da ubijaju vrste insekata i koji sada imaju štetne efekte na cveće koje oprašuju.
„Ova studija pokazuje da sistemi parenja biljaka mogu brzo da evoluiraju u prirodnim populacijama suočenih sa tekućim promenama u životnoj sredini“, pišu istraživači.
„Brza evolucija ka sindromu samooplodnje može zauzvrat dodatno ubrzati opadanje oprašivača, u eko-evolucionoj petlji povratnih informacija sa širim implikacijama na prirodne ekosisteme.“
