Možda postoje neki skriveni okeani koji vrebaju oko Urana.
Novi dokazi sugerišu da bi jedan ili dva od 27 poznatih meseca gasnog giganta mogli da kriju tečne okeane ispod njihove spoljašnjosti od kamenja i leda. Mogući krivci za zasejavanje prostora oko Urana plazmom su Miranda i Arijel, od kojih jedan ili obe možda eruptiraju sa okeanskim perjem.
Podaci, koji su došli iz misije Voiager 2 koja je proletela pored planete na putu ka svemiru pre skoro 40 godina – jedina svemirska letelica koja je to ikada uradila – predstavljaju odličan slučaj za slanje još jedne sonde na Uran.
„Već nekoliko godina tvrdimo da su energetske čestice i merenja elektromagnetnog polja važna ne samo za razumevanje svemirskog okruženja, već i za doprinos velikom istraživanju planetarnih nauka“, kaže astronom Ijan Koen iz primenjene fizike Džona Hopkinsa. Laboratorija.
„Ispostavilo se da to može biti slučaj čak i sa podacima koji su stariji od mene. To samo pokazuje koliko je vredno otići u sistem i istražiti ga iz prve ruke.“
Koen i njegov tim predstavili su svoja otkrića 16. marta na 54. konferenciji o lunarnoj i planetarnoj nauci, a rad koji ih opisuje prihvaćen je za objavljivanje u Geophisical Research Letters.
Kada je Vojadžer 2 prošao pored Urana 1986. godine, njegov instrument za naelektrisane čestice niske energije otkrio je nešto neobično: naelektrisane čestice koje su izgledale zarobljene u određenim regionima uranske magnetosfere. Trebalo je da se rašire, ali su ostali ograničeni na ekvator, blizu orbita Mirande i Arijel.
U to vreme, naučnici su verovali da neobičan profil ukazuje na ubrizgavanje energetskih elektrona iz izvora kao što je sub-oluja u magnetnom polju Urana. Ali kada su bliže pogledali, Koen i njegove kolege su otkrili da elektroni ne pokazuju karakteristike koje se očekuju od injekcije subbure.
Ovo je otvorilo ogromnu konzervu crva, jer su se sada naučnici vratili na početak, pokušavajući da shvate odakle dolaze elektroni. Od posebnog interesa, rekli su, bio je ugao nagiba elektrona: ugao njihovog vektora brzine u odnosu na magnetno polje.
Da bi se održao ugao nagiba koji posmatra Voiager 2, bio bi neophodan konstantan izvor elektrona, dovoljno značajan da prevaziđe rasejanje i gubitak koji bi nastao usled plazma talasa u planetarnoj magnetosferi.
Bez izvora ove prirode, na pravom mestu i pod pravim uglom, tim je modelovanjem utvrdio, distribucija ugla nagiba elektrona postala bi ujednačena za samo nekoliko sati.
Udubljujući se u podatke Voiagera 2, tim je tražio takav izvor. Njihovo modeliranje pokazalo je jasan i neosporan maksimum u prostoru između Mirande i Arijela, što ukazuje na izvor energetskih jona u tom regionu.
Što se tiče toga šta bi moglo da generiše te jone… pa, za 37 godina otkako je Vojadžer 2 posetio Uran, naučnici su napravili određeni napredak u tom pogledu. Voiager 2 je napravio sličnu detekciju u svemiru oko Saturna, otkriveno mnogo godina kasnije u podacima Cassinija koje su generisali ledeni gejziri na onome što sada znamo da je okeanski mesec, Enceladus. I još jedno slično otkrivanje dovelo nas je do Jupiterovog okeanskog meseca Evrope.
„Nije neuobičajeno da su merenja energetskih čestica preteča otkrivanja sveta okeana“, kaže Koen.
Što se tiče toga koji je od meseci – Miranda, najmanji od pet velikih Uranovih, ili Arijel, najsjajniji – to je otprilike 50-50 u ovom trenutku. Moglo bi biti i jedno i drugo. Ili oboje. Oba meseca pokazuju znake relativno nedavnog geološkog ponovnog izbijanja, što bi moglo biti u skladu sa tečnim materijalom koji izbija iznutra.
Ali, do sada, imamo samo jedan skup podataka. Planetarni naučnici sve više traže posvećenu misiju na Uran, verovatno sa Neptunom. Planeta ima toliko čudnih neobičnosti da bi učenje više o njoj moglo biti samo zaista uzbudljivo i korisno iskustvo.
Mogućnost vlažnog meseca je samo šlag na smrdljivoj torti.
„Podaci su u skladu sa veoma uzbudljivim potencijalom da tamo postoji aktivan okeanski mesec“, kaže Koen. „Uvek možemo da uradimo sveobuhvatnije modeliranje, ali dok ne budemo imali nove podatke, zaključak će uvek biti ograničen.“
