Istraživački tim u Duke Health-u identifikovao je skup biomarkera koji bi mogli da pomognu u razlikovanju da li će se ciste na pankreasu verovatno razviti u rak ili ostati benigne.
Pojavljujući se na mreži 17. marta u časopisu Science Advances, ovo otkriće označava važan prvi korak ka kliničkom pristupu za klasifikaciju lezija na pankreasu koje imaju najveći rizik da postanu kancerogene, što potencijalno omogućava njihovo uklanjanje pre nego što počnu da se šire.
Ako bude uspešan, pristup zasnovan na biomarkerima mogao bi da reši najveću prepreku za smanjenje šanse za razvoj raka pankreasa, koji je u porastu i poznat je po tihom rastu pre nego što bude otkriven, često slučajno, tokom skeniranja abdomena.
„Čak i kada se rak pankreasa otkrije u svojoj najranijoj fazi, on skoro uvek ispušta ćelije po celom telu i rak se vraća“, rekao je stariji autor Peter Allen, MD, šef Odeljenja za hiruršku onkologiju na Odeljenju za hirurgiju u Medicinski fakultet Univerziteta Duke.
„Zato smo pomerili fokus na ove prekancerozne ciste, poznate kao intraduktalne papilarne mucinozne neoplazme ili IPMN“, rekao je Alen. „Većina IPMN-a nikada neće napredovati u rak pankreasa, ali razlikovanjem koji će napredovati, stvaramo priliku da sprečimo razvoj neizlečive bolesti.“
Alen i kolege su koristili sofisticirani alat za molekularnu biologiju nazvan digitalno prostorno RNK profilisanje da bi se ubacili u specifične oblasti ciste sa oblastima visokog i niskog stepena abnormalnog rasta ćelija.
Prethodne metode za karakterizaciju IPMN-a bile su manje precizne i nisu bile u stanju da identifikuju posebno tačne markere rizika od raka. Digitalno prostorno profilisanje, međutim, omogućava istraživačima da izaberu pojedinačne grupe ćelija za analizu. Ovo je omogućilo istraživačima Duke-a da identifikuju mnoštvo genetskih mutacija koje podstiču i potencijalno potiskuju razvoj raka pankreasa.
Tim je takođe identifikovao markere za razlikovanje između dve vodeće varijante IPMN-a i pronašao različite markere za definisanje treće zajedničke varijante koja generalno dovodi do manje agresivne bolesti.
„Pronašli smo veoma različite markere za abnormalnosti ćelija visokog stepena, kao i za sporo rastuće podtipove“, rekao je Alen. „Naš rad se sada fokusira na to da ga pronađemo u tečnosti ciste. Ako možemo da identifikujemo ove jedinstvene markere u tečnosti ciste, to bi moglo da pruži osnovu za biopsiju proteina koja bi vodila da li treba da uklonimo cistu pre nego što se rak razvije i proširi.“
Allen je rekao da trenutne dijagnostičke strategije – uključujući kliničku, radiografsku, laboratorijsku, endoskopsku i citološku analizu – imaju ukupnu tačnost od približno 60%.
„Rak pankreasa je u porastu i, ako se trenutna putanja nastavi, postaće drugi vodeći uzrok smrti od raka u Sjedinjenim Državama u narednih nekoliko godina“, rekao je Alen, napominjući da je nepoznato šta pokreće povećanu prevalenciju raka.
On je rekao da neke studije pokazuju da zapaljenje igra ulogu. Kliničko ispitivanje u Dukeu, koje je vodio Alen, testira da li bi antiinflamatorna terapija mogla da smanji razvoj raka kod pacijenata sa IPMN.
