Međunarodni istraživački tim predvođen HUG-om i UNIGE-om pokazao je da su biomarkeri na bazi amiloida i tau krvi u velikoj korelaciji sa odgovarajućim biomarkerima koji su do sada korišćeni za dijagnozu Alchajmerove bolesti. Štaviše, biomarkeri na bazi krvi pokazali su visoku dijagnostičku tačnost u razlikovanju normalnog ili nenormalnog statusa amiloidnih i tau biomarkera.
Biomarkeri na bazi krvi su znatno manje invazivni i skupi od tradicionalnih biomarkera i mogli bi u velikoj meri da pojednostave dijagnostički proces za Alchajmerovu bolest smanjenjem troškova i smanjenjem broja potrebnih testova do 49%. Oni bi mogli da poboljšaju rano otkrivanje i praćenje progresije bolesti. Studija je objavljena u časopisu Journal of Neurologi Neurosurgeri and Psichiatri.
Danas se Alchajmerova bolest dijagnostikuje korišćenjem biomarkera koji zahtevaju skupe tehnike, kao što su pozitronska emisiona tomografija (PET) i tau-PET, invazivne, kao što su lumbalne punkcije za sakupljanje cerebrospinalne tečnosti i p-tau, ili ne baš tačne, kao što je merenje mozga atrofija MR.
Biomarkeri na bazi krvi imaju prednost jer se mogu otkriti jednostavnim testom krvi u ordinaciji, bolnici ili laboratoriji i mogu se kombinovati sa drugim markerima kao deo rutinskog praćenja zdravlja. Trenutno se koriste samo u istraživačke svrhe.
Ne može se očekivati klinička upotreba sve dok se ne utvrde tehnički detalji, kao što su pragovi normalnosti/anormalnosti i standardi koje će primeniti različite laboratorije. Međutim, to bi uskoro moglo da postane realnost, što bi imalo prednost uključivanja lekara koji prisustvuju već od prve faze dijagnoze i obezbeđivanja da troškove pokriju društva zdravstvenog osiguranja.
Kako ističe prof. Đovani Frisoni, šef studije, direktor Centra za pamćenje HUG i redovni profesor na Odseku za rehabilitaciju i gerijatriju Medicinskog fakulteta UNIGE, „upotreba biomarkera na bazi krvi u ordinaciji lekara opšte prakse , na primer, značajno bi smanjio broj dijagnostičkih pregleda, ostvario značajne uštede i poboljšao rezultate.“
Ovde predstavljena studija prati puštanje u rad nove mašine visoke preciznosti koju je HUG Memori Centre nabavio juna 2022. Mašina detektuje abnormalnu koncentraciju proteina specifičnih za Alchajmerovu bolest koristeći tehniku imunofluorescentnog testa koja je osetljivija od standardnih tehnika analize, a takođe ima za cilj da preciznije mapira ljude koji su pod visokim rizikom od razvoja bolesti.
Studija je zasnovana na 200 pacijenata HUG Memori Centra, uključujući 82 pacijenta bez kognitivnih poremećaja, 99 sa blagim kognitivnim oštećenjem i 19 sa demencijom. Istraživači su imali biomarkere u plazmi i najmanje jedan tradicionalni biomarker prikupljen od svakog pacijenta u roku od 12 meseci.
Tehnike neuroimadžinga omogućavaju direktno, vizuelno merenje AD biomarkera i pružaju vredne informacije o njihovoj topografiji, ali su njihove informacije ograničene na pojedinačne biomarkere (amiloid, tau ili neurodegeneracija). Oni su skuplji i mogu uključivati male količine zračenja.
Analiza cerebrospinalne tečnosti lumbalnom punkcijom je jeftinija i pristupačnija. Pruža informacije o nekoliko biomarkera Alchajmerove bolesti odjednom, između ostalih faktora, ali ne pruža informacije o topografiji markera i pacijenti ga ponekad nerado prihvataju jer je invazivan.
Plazma (krv) ima iste prednosti kao i prethodna tehnika, ali njena široka dostupnost bi omogućila široki skrining za Alchajmerovu bolest. To bi omogućilo bolju identifikaciju pacijenata koji bi trebalo da se podvrgnu neuroimagingu ili lumbalnoj punkciji i praćenje progresije bolesti kroz redovno uzorkovanje. Ove prednosti podstiču istraživače da definišu gore pomenute tehničke detalje koji će omogućiti rutinsku kliničku upotrebu.
Prvi dijagnostički kriterijumi za Alchajmerovu bolest, objavljeni 1984. godine, pretpostavljali su da je konačna dijagnoza bolesti moguća tek post mortem, na osnovu histopatoloških dokaza. Od tada, bolje razumevanje patofiziologije bolesti i tehnološki napredak doveli su do razvoja novih tehnika za procenu biomarkera koji mogu da otkriju znake bolesti i poboljšaju kvalitet života pacijenata.
Kao rezultat toga, progresivno se uvode u kliničku praksu i njihova upotreba nastavlja da raste, u skladu sa najnovijim dijagnostičkim kriterijumima koji prepoznaju njihov suštinski patofiziološki značaj.
