Nanoplastika se može akumulirati u srcima u razvoju, prema studiji objavljenoj u Environment International od strane biologa Meiru Vang sa Univerziteta u Lajdenu. Njeno istraživanje pilećih embriona baca novo svetlo na to kako ove sitne plastične čestice predstavljaju pretnju našem zdravlju.
Čaše za jednokratnu upotrebu, plastične kese i materijal za pakovanje: Plastika izložena elementima vremenom postaje krta i počinje da izbacuje male čestice sa svoje površine u prirodu. Ove čestice mogu biti male veličine samo nekoliko nanometara.
Ovu nanoplastiku sada možete pronaći svuda: u moru, u zemljištu, u lancu ishrane… „I u našoj krvi“, kaže Vang. „Nanoplastika je čak pronađena u ljudskim placentama.
Ovo je navelo Vanga da razmisli: Šta se dešava kada ta nanoplastika završi u krvi embriona?
„Tokom ranije studije, otkrili smo da visoka koncentracija nanoplastike može izazvati malformacije u srcu, očima i nervnom sistemu pilećih embriona. Ali za potpunije razumevanje toksičnosti nanoplastike, prvo nam je potrebno više informacija o tome kako oni širi se iz krvi po ostatku tela“.
To znanje će takođe biti informativno u nanomedicini, gde naučnici imaju za cilj da koriste nanoplastiku (i druge nanočestice) kao sredstva za isporuku lekova.
Vang i njene kolege su davale nanočestice polistirena direktno u krvotok pilećih embriona. Vang kaže: „Pileći embrioni su model koji se široko koristi za istraživanje rasta i razvoja. Kod sisara je mnogo izazovnije davati supstance ili vršiti merenja jer se njihovi embrioni razvijaju u majčinoj utrobi.“
Pošto su nanočestice tako male, nemoguće ih je videti pomoću konvencionalnih mikroskopa. Stoga su Vang i njene kolege označile nanočestice ili fluorescencijom ili europijumom, retkim metalom koji nije prirodno prisutan u ljudskom telu.
Vang navodi: „Otkrili smo da nanoplastika može da pređe zidove krvnih sudova i da se akumulira do relativno visokog nivoa u srcu, jetri i bubrezima. Neke nanoplastike izlučuju bubrezi.“
Zanimljivo je da su istraživači takođe pronašli nanoplastiku u avaskularnim srčanim jastucima: tip srčanog tkiva bez krvnih sudova. „Verujemo da bi nanoplastika mogla ući u srce kroz fenestrat. To su mali otvori unutar srčanog tkiva u razvoju koji igraju ulogu u formiranju i remodeliranju strukture srca tokom razvoja“, kaže Vang. Ove fenestracije su privremene strukture koje se obično zatvaraju kako srce sazreva.
„Sada znamo kako se ova nanoplastika širi, možemo početi da istražujemo zdravstvene rizike“, kaže Vang. A izgledi nisu nužno dobri. „Već postoje istraživanja koja povezuju nanočestice sa većim rizikom od srčanog i moždanog udara. Nanočestice bi potencijalno mogle biti prilično opasne, posebno u fazi razvoja.
„Zbog naših rezultata, sada shvatamo da ne treba davati nanomedicine trudnicama neselektivno, jer postoji rizik da nanočestice dođu i utiču na organe u razvoju njihovih beba.“
