Neko vreme duboko u našoj evolucionoj prošlosti, verovatno više puta, značajna količina neandertalske DNK se pomešala sa našom, utičući na sve, od načina na koji se sada borimo protiv bolesti do čak i našeg izgleda.
Nova studija istraživača sa Univerziteta Klemson i Univerziteta Lojola u SAD sada sugeriše da bi deo ove ukradene DNK mogao biti povezan sa poremećajem spektra autizma, pri čemu su specifični polimorfizmi (ili varijacije) u DNK prenošenim od neandertalaca češći kod ljudi sa autizmom. u poređenju sa opštom populacijom.
Tim je analizirao DNK ukupno 3.442 osobe, sa i bez autizma. Asocijacija se održala među crnim ne-Hispanocima, belim Hispanoamerikancima i belim ne-Hispanima, iako je ravnoteža bila različita u svakoj od tih populacija.
„Procenjeno je da populacije koje potiču iz Evroazije imaju približno 2 procenta neandertalske DNK, koja je stečena tokom introgresijskih događaja koji su se desili ubrzo nakon što su anatomski moderni ljudi migrirali iz Afrike“, pišu istraživači u svom objavljenom radu.
„Sa nedavnim sekvenciranjem višestrukih arhaičnih ljudskih genoma, raste interesovanje za uticaj arhaičnih alela dobijenih od ljudi na savremeno zdravlje.
Prethodna istraživanja su otkrila da neandertalska DNK oblikuje određene strukture u mozgu. Pošto ljudi sa autizmom imaju slične neuronske obrasce jedni drugima, potencijalna uloga neandertalskih gena je odnos koji su istraživači želeli da pobliže pogledaju.
Studija je uspela da identifikuje 25 specifičnih polimorfizama koji utiču na ekspresiju gena u mozgu i koji su češći kod osoba sa autizmom. U nekim slučajevima je bila uključena i epilepsija, stanje koje je često praćeno autizmom.
Na primer, pokazalo se da je varijanta gena SLC37A1 prisutna kod 67 procenata belih ne-Hispanskih autističnih osoba sa epilepsijom, koji su takođe imali članove autistične porodice. Uporedite to sa 26 odsto autističnih osoba bez epilepsije i 22 odsto osoba bez autizma ili epilepsije.
Ne radi se o tome da se ljudi sa i bez autizma razlikuju po količini neandertalske DNK koju poseduju, već koliko su uobičajeni određeni specifični delovi neandertalske DNK. Štaviše, ovo varira između pojedinaca – tako da ovde govorimo o veoma složenoj slici.
Međutim, ovde navedeni dokazi su dovoljno jaki da opravdaju istraživanje u budućim studijama – još imamo mnogo toga da naučimo, kako o neandertalcima i njihovom trajnom uticaju na našu fiziologiju, tako i o tome kako autizam menja način na koji mozak funkcioniše.
Još uvek nismo sigurni kako su neandertalci i drevni ljudi prvobitno komunicirali, na primer, ili kako autizam menja moždane veze tako da ljudi sa ovim stanjem vide svet na drugačiji način.
„Ovo je prva studija koja pruža snažne dokaze za aktivnu ulogu podskupine retkih, kao i nekih uobičajenih, neandertalskih alela u podložnosti autizmu u više velikih američkih populacija“, pišu istraživači.
„Nadamo se da će ovo istraživanje dovesti do daljeg istraživanja tekućih uticaja drevne hibridizacije između Homo sapiensa i neandertalaca na razvoj mozga, ljudsku inteligenciju i ukupno ljudsko zdravlje, kao i da će podstaći rad na dodatnim kliničkim resursima za ovu složenu populaciju.
