Saimska prstenasta foka nije jedina vrsta foka koja pati od globalnog zagrevanja, jer se stanište foka koje žive na Arktiku smanjuje dok govorimo, rekao je Brendan P. Kelli, morski ekolog koji se fokusira na okruženje morskog leda, u svom predavanju o Arktiku istraživanje pečata.
Dr Keli je na poziciji naučnog direktora Studije ekoloških promena Arktika, profesora biologije mora na Univerzitetu Aljaske Ferbanks i višeg saradnika na Institutu za međunarodne studije Middleburi u Montereju.
Već trideset godina dr Keli provodi nekoliko meseci godišnje na Arktiku, živeći na ledu i proučavajući život foka. Tokom ovog vremena, naše razumevanje različitih vrsta foka se postepeno povećavalo, iako je bilo teško izvršiti sveobuhvatan popis populacije foka. Ono što znamo je da arktičke prstenaste foke broje milione – barem za sada.
„Fuke postoje milionima godina. One su napravile hrabar evolucioni potez, jer je napuštanje vode značilo da budu ranjivi na grabljivce“, primećuje dr Keli.
I nisu samo grabežljivci ti koji ugrožavaju foke: ljudi i klimatske promene takođe, jer se staništa foka brzo smanjuju zbog topljenja morskog leda i snega. Izumiranje životinja nije ništa novo pod suncem, ali brzina kojom se stvari sada dešavaju je ogromna.
„Gasovi sa efektom staklene bašte se povećavaju i uzrokuju zagrevanje naše klime. Na Arktiku se zagrevanje odvija više nego dvostruko brže od globalnog proseka. Ledeni pokrivač je poput ogromnog ogledala koje reflektuje sunčevu svetlost nazad u svemir, a kada je nestane, tamna okeanska voda se zagreva sve brže i brže“, kaže dr Keli.
Dr Keli i njegova istraživačka grupa sproveli su opsežna istraživanja kretanja i ponašanja foka. Cilj je pronaći bolje metode konzervacije.
„Fuke provode 80% svog vremena u vodi. Mogu da dišu pod snegom iu snežnim pećinama koje kopaju“, kaže dr Keli.
Krzno šteneta foke pruža malu izolaciju od hladnoće. Majka zagreva jazbinu – izolovanu snegom – dok ulazi da nahrani svoje štene, ali ako je snežni pokrivač previše tanak, štenad se suočavaju sa grabežom i smrzavanjem ako su izložena golom ledu.
„Na Arktiku je, međutim, teško napraviti veštačke jazbine zbog ogromnih površina ledenog staništa.
U sezoni parenja, ženke foka obično rone do više od 100 metara u potrazi za hranom, dok mužjaci rone pliće u blizini otvora za disanje ženki.
Satelitski monitoring foka pokazuje da mužjak foke može preplivati udaljenost od 2.500 kilometara, a zatim se vratiti u svoje tačno stanište.
Foke imaju bolji signal na svom GPS-u od nas naučnika“, primećuje dr Keli.
Prema dr Keli, očuvanje foka nije jednostavno pitanje za Inuite, jer su foke važan deo njihove ishrane i kulture.
„Ljudi Inuita su zabrinuti zbog područja zaštite koja im blokiraju pristup fokama na ledu, na primer. Međutim, uspeli smo da pronađemo neke dobre i nove načine zajedničkog rada.“
Inuiti su hiljadama godina lovili foke koristeći pse, na primer, tako da imaju ogromne količine znanja o tome kako foke žive.
„Ovo znanje bi trebalo da bude lakše dostupno donosiocima odluka i političarima kako bi mere očuvanja uzele u obzir sve strane“, kaže dr Keli.
„Mi akademici imamo užasnu naviku da zakopavamo informacije: trebalo bi da budemo bolji u saopštavanju našeg znanja jednostavnim jezikom i u pričama. Na tom frontu imamo još mnogo posla.“
