Naša vrsta je definisana dugačkom listom kulturnih i genetskih osobina koje nas izdvajaju od naših drevnih kolega.
Novo istraživanje sugeriše da barem neke ključne razlike datiraju ranije nego što se ranije procenjivalo, nagoveštavajući da savremeni i arhaični ljudi – uključujući naše bliske, izumrle rođake – imaju više zajedničkog nego što smo ikada mislili.
„Naši rezultati ukazuju na scenario u kome bi modernu i arhaičnu trebalo posmatrati kao populaciju inače uobičajene ljudske vrste, koja je nezavisno akumulirala mutacije i kulturne inovacije“, piše tim istraživača na čelu sa biologom Luka Paganijem sa Univerziteta u Padovi u Italiji.
U istraživanju kritičnih preuređivanja naših hromozoma i odabranih varijacija u našim genima, tim je pogledao baze podataka genoma napravljene od neandertalskih fosila, denisovanskih fosila i savremenih ljudskih uzoraka.
Jedna specifična promena koju su analizirali je translokacija ljudskog PAR2 (pseudoautozomalni region 2), zamena vrhova naših Ks i I hromozoma. Ovo se dogodilo relativno nedavno u evoluciji primata i efektivno je poboljšalo stopu reprodukcije i genetsku stabilnost kod mužjaka – prilično ključno za vrste koje žele da opstanu.
Zajedno sa velikim preuređenjem koje je stvorilo ljudski hromozom 2, promene u PAR2 su ono što razdvaja ljude od majmuna i šimpanzi.
Poslednji predak današnjeg I hromozoma može se pratiti unazad do pre nešto više od 300.000 godina, mnogo nakon našeg odvajanja od neandertalaca.
Nešto pre postojanja ovog poslednjeg zajedničkog pretka, promene su se desile u našem PAR2 regionu koje su pomogle da se definiše glavna prekretnica u modernoj ljudskoj evoluciji. Pitanje je da li se to dogodilo pre ili nakon što su se ljudi i neandertalci razišli?
Informacije iz baze podataka genoma su mapirane sa tri ključna događaja u našoj evoluciji: 1, događaj uskog grla stanovništva pre 900.000 godina; 2, razdvajanje koje je rezultiralo neandertalcima, denisovcima i modernim ljudima pre 650.000 godina; i 3, ponovno uvođenje neandertalaca modernim ljudima, ponovo kombinujući genome pre 350.000 godina.
„Ako tražimo trenutak koji je definisao ljudsku lozu“, pišu autori studije, „možemo reći da su događaji koji su sve nas učinili ljudima predstavljeni fuzijom hromozoma 2 i translokacijom PAR2“.
Analiza tima uzela je u obzir mutacije u PAR2 I hromozoma koje nisu bile prisutne u Ks, pomažući da se dalje odredi vreme zajedničkog pretka za događaj translokacije.
Ono što je najvažnije, otkrili su da se promena PAR2 dogodila mnogo pre Događaja 2, kada je prihvaćeno da su se neandertalci i ljudi razišli. To znači da kritične genetske promene koje nas definišu kao moderne ljude mogu da idu dalje nego što smo mislili.
„Sastavljajući različite linije genetskih dokaza prikupljenih do sada, možemo podeliti izvedene karakteristike koje se slažu u definisanju nas kao ‘modernih ljudi’ na vremenski i evolutivno informisan način“, pišu istraživači u svom radu.
U stvari, istraživači kažu da se translokacija PAR2 verovatno dogodila bliže Događaju 1, ozbiljnom populacijskom uskom grlu za drevne pretke i Homo sapiensa i neandertalaca. To se uklapa sa još jednim važnim pomakom u ljudskoj evoluciji, fuzijom hromozoma 2.
Drugim rečima, genetska semena onoga što nas čini posebnim kao ljudska bića proteže se pre skoro milion godina. Od tada, različiti periodi rasta i smanjenja stanovništva, zajedno sa više kulturnih uticaja, pomogli su da nas odvojimo od neandertalaca i denisovaca.
Tim je identifikovao funkcionalne varijacije u 56 gena između modernih ljudi i naših dalekih rođaka, koje su se pojavile ubrzo nakon Događaja 2 (mnoge povezane sa osobinama mozga i lobanje). Tokom Događaja 3, perioda ukrštanja neandertalca i homo sapiensa, većina ovih genetskih osobina nije preneta nazad na neandertalce.
To je možda zbog pritiska stanovništva ili društvenih normi, sugerišu istraživači. To ponovo postavlja pitanje koliko nas razlikuje od neandertalaca – pitanje koje je nekoliko studija već postavilo.
Iako istraživači ne daju definitivan odgovor na to pitanje – niti eksplicitno nastoje da povuku granicu između različitih vrsta ljudskih vrsta – autori sugerišu da imamo više zajedničkog sa našim arhaičnim kolegama nego što smo ranije shvatali, do te mere da bi takve razlike mogle biti potrebne. da se ponovo proceni.
Studija tek treba da bude recenzirana, ali je dostupna na serveru za preprint bioRxiv.
