Sve veći osećaj ekološke odgovornosti i kod potrošača i kod kompanija pokrenuo je tranziciju ka alternativnim materijalima za koje se smatra da su održiviji od plastike.
Nova studija koju je sprovela istraživačka grupa AVARE (Procena otpada i resursa) Politehničkog fakulteta u Milanu, nedavno objavljena u časopisu Upravljanje otpadom i istraživanje: časopis za održivu cirkularnu ekonomiju , ispituje stvarnu održivost ovih materijala. Istraživanje je analiziralo 53 recenzirane studije o proceni životnog ciklusa (LCA) objavljene u periodu 2019-2023. Cilj je bio da se stekne dubinsko razumevanje uticaja ambalaže na životnu sredinu, fokusirajući se na poređenje između plastike i alternativnih materijala.
U savremenom poslovnom okruženju, plastična ambalaža nastavlja da igra ključnu ulogu u nekoliko sektora, posebno u prehrambenoj industriji, gde čini više od polovine ukupne prodaje.
Suprotno uobičajenim percepcijama, studija je otkrila da konvencionalna plastika nije uvek najmanje ekološki prihvatljiv izbor. Bioplastika se, posebno, pojavila kao održiva alternativa u smislu klimatskih promena i iscrpljivanja fosilnih resursa. Međutim, druge kategorije uticaja na životnu sredinu pokazuju neke nedostatke, što ukazuje da ne postoji jedno rešenje za sve.
Štaviše, upotreba stakla, iako može izgledati održivije, nosi sa sobom izazove vezane za njegovu težinu, što utiče na performanse stakla ne samo u proizvodnji već iu fazi transporta. Iako je ponovna upotreba stakla poboljšanje životne sredine, to se mora uraditi pod određenim uslovima kako bi ponovo upotrebljeno staklo bilo povoljnije od konvencionalne plastike.
Za metale, kao što je aluminijum, poređenje sa plastikom je uravnoteženije, posebno u sektoru pića. Međutim, čak i ovde postoje mogućnosti za poboljšanje, kao što je fokusiranje na ponovnu upotrebu i ograničavanje transportnih udaljenosti i opterećenja životne sredine povezanih sa ponovnom obradom i pranjem ambalaže.
Analiza LCA studija je takođe identifikovala oblasti za poboljšanje za sve ispitane materijale. Staklo i metali mogu imati koristi od povećane ponovne upotrebe, dok bioplastika zahteva optimizaciju u proizvodnim procesima i upravljanje na kraju životnog veka.
Važno je naglasiti da sveobuhvatna procena održivosti ambalaže zahteva i analizu društvenih i ekonomskih uticaja. Samo razmatranjem čitavog životnog ciklusa možemo u potpunosti razumeti implikacije svakog izbora pakovanja.
„Dva fundamentalna aspekta proizilaze iz više od 50 analiziranih studija“, objašnjava Giovanni Dolci, istraživač grupe AVARE. „Pre svega, izbor između plastike i alternativnih materijala u velikoj meri zavisi od specifične primene kao i od suštinskih karakteristika materijala. Istovremeno, mnoge studije pokazuju metodološke kritičnosti koje mogu uticati na rezultate poređenja, kao što je npr. analizirajući samo efekte klimatskih promena bez procene drugih potencijalnih uticaja ili analizirajući nerealne scenarije upravljanja ambalažom na kraju životnog veka“.
Mario Grosso, profesor upravljanja otpadom, ističe: „Plastika se pokazala kao materijal sa odličnim ekološkim karakteristikama, pod uslovom da se pravilno koristi; to je zbog njene male težine, koja omogućava minimalnu upotrebu materijala po jedinici pakovanja i optimizaciju proizvodni procesi u poređenju sa mlađim materijalima kao što je bioplastika, međutim, ne treba zaboraviti dve glavne kritičnosti, odnosno proizvodnju iz fosilnih resursa, i pre svega, veliku sklonost raspršivanju plastike u životnoj sredini, gde je potrebno mnogo vremena. vreme za degradaciju generalno nije uključeno u procene kao što su one analizirane u istraživanju.“
U zaključku, dok naučno istraživanje nudi dragocene informacije o tome koji materijali mogu biti održiviji, ključno je pažljivo razmotriti sve aspekte koji su uključeni u izbor ambalaže, od proizvodnje do ponovne upotrebe i reciklaže, za održiviju budućnost za sve nas.
