Ibrahim Zakarija je izgubio pojam o vremenu koje je dolazilo i izlazilo iz svesti dok je bio zarobljen skoro pet dana u ruševinama svog doma nakon snažnog zemljotresa koji je ove nedelje pogodio Tursku i Siriju, piše AP.
23-godišnji radnik u prodavnici mobilnih telefona iz sirijskog grada Džablea preživeo je na prljavim kapljicama vode i na kraju je izgubio nadu da će biti spasen.
„Rekao sam da sam mrtav i da će mi biti nemoguće da ponovo živim“, rekao je Zakarija, koji je spašen u petak uveče, za Asošijeted pres u subotu iz svog kreveta u bolnici u primorskom gradu Latakiji gde je njegova 60-godišnja… stara majka, Duha Nurallah, takođe se oporavljala.
Pet dana nakon što su dva snažna zemljotresa u razmaku od nekoliko sati izazvala urušavanje hiljada zgrada, ubivši više od 28.000 ljudi i ostavivši milione bez krova nad glavom, spasioci su i dalje izvlačili malo verovatne preživele iz ruševina. Iako je svako spasavanje izazvalo zagrljaje i povike „Allahu akbar!“ – „Bog je velik!“ — od umornih muškaraca i žena koji neumorno rade na niskim temperaturama da spasu živote, oni su bili izuzetak u regionu prekrivenom tugom, očajem i rastućom frustracijom.
Više desetina preživelih spašeno je u subotu, uključujući 7-mesečnog dečaka u Antakiji i porodicu u Kahramanmarasu, turskom gradu najbližem epicentru zemljotresa u ponedeljak. Tamošnje ekipe su pomogle 12-godišnjoj Nehir Naz Narli da ode na sigurno pre nego što se vratila po roditelje.
U provinciji Gaziantep, koja se graniči sa Sirijom, petočlana porodica je spasena iz srušene zgrade u gradu Nurdagi, a muškarac i njegova trogodišnja ćerka izvučeni su iz ruševina u gradu Islahije, javila je televizijska mreža HaberTurk. U provinciji Hataj spasena je i sedmogodišnja devojčica.
U Elbistanu, okrugu u provinciji Kahramanmaras, 20-godišnja Melisa Ulku i još jedna osoba spašene su iz ruševina 132 sata nakon zemljotresa. Pre nego što je dovedena na sigurno, policija je zamolila posmatrače da ne navijaju i ne plješću kako ne bi ometali spasilačke napore u blizini.
Turska TV stanica NTV javila je da je 44-godišnji muškarac u Iskenderunu, u provinciji Hataj, spašen 138 sati nakon muke. Uplakani spasioci su to nazvali čudom, a jedan je rekao da nisu očekivali da će naći nekog živog, ali dok su kopali, videli su njegove oči i rekao je svoje ime. U istoj provinciji, NTV je takođe izvestila da je dečak po imenu Hamza pronađen živ u Antakiji 140 sati nakon zemljotresa. Neki detalji njegovog spasavanja, uključujući kako je preživeo tako dugo, nisu odmah bili jasni.
Nije svaki pokušaj završio srećno. Zejnep Kahraman, koja je izvučena iz ruševina nakon spektakularnog spasavanja koje je trajalo 50 sati, preminula je u bolnici tokom noći. Nemački tim ISAR-a koji ju je spasio bio je šokiran i tužan.
„Važno je da se porodica oprosti, da se još jednom vide, da se ponovo zagrle“, rekao je član spasilačkog tima za nemački TV kanal n-tv.
Spasavanje je došlo usred rastuće frustracije zbog odgovora turske vlade na zemljotres, u kojem je samo u Turskoj poginulo 24.617 ljudi, a povrijeđeno najmanje 80.000 ljudi.
Turski predsednik Redžep Tajip Erdogan priznao je ranije ove nedelje da je prvobitni odgovor ometan velikim oštećenjima na putevima i drugoj infrastrukturi zbog kojih je bilo teško doći do nekih tačaka. On je takođe rekao da je najteže pogođeno područje prečnika 500 kilometara (310 milja) i da je dom za 13,5 miliona ljudi samo u Turskoj.
To je značilo da su spasilačke ekipe morale da biraju kako i gde da pomognu.
Tokom obilaska gradova pogođenih zemljotresom u subotu, Erdogan je rekao da je katastrofa ovog obima retka i ponovo je nazvao „katastrofom veka“.
Ali izazovi sa kojima se suočavaju napori za pružanje pomoći bili su malo utehe onima koji su čekali pomoć.
U Antakiji, glavnom gradu provincije Hataj, raštrkane spasilačke ekipe i dalje su radile, ali su mnogi stanovnici otišli do subote. Među onima koji su ostali bili su ljudi sa porodicama koje su još uvek sahranjene. Mnogi od njih su danima kampovali na ulicama i spavali u automobilima.
Postupajući po dojavi, spasilački tim iz Hong Konga od 60 ljudi pronašao je u subotu tri preživela ispod zgrade u blizini centra grada, rekao je Galan Vong, rekao je portparol grupe.
Ali Bulent Cifcifli, meštanin, rekao je da je danima čekao da ekipe izvuku telo njegove majke iz njenog srušenog doma. Rekao je da su spasioci u jednom trenutku radili na izvlačenju njenog tela, ali su pozvani na drugu lokaciju jer su sumnjali da ima preživelih.
„Šest dana kasnije, ne znamo koliko ih je još pod ruševinama, a koliko je mrtvih ili živih“, rekao je Čifčifli, okrivljujući nedostatak teške opreme.
Iazi al-Ali, sirijska izbeglica koja je došla u Antakju iz Rejhanlija, živi u šatoru dok čeka da ekipe pronađu njenu majku, dve sestre, uključujući jednu koja je bila trudna, i njihove porodice. U jednom trenutku, stajala je iznad ruševina starog centra grada Antakije gde je, kako veruje, sahranjena njena trudna sestra i, pucketavim glasom, uzviknula sestrino ime: „Rajha!“
„Niko nam ne odgovara, i niko ne dolazi da pogleda“, rekla je ona. „Sprečili su nas da pogledamo sebe. Ne znam zašto.”
Iako stručnjaci kažu da zarobljeni ljudi mogu da žive nedelju dana ili više, šanse da se nađe još preživelih brzo su opadale usred hladnih temperatura. Spasioci su se prebacivali na termalne kamere kako bi pomogli u identifikaciji života u ruševinama, što je znak da bi svi preostali preživeli mogli biti preslabi da bi pozvali pomoć.
Kako je pomoć i dalje pristizala, grupa od 99 članova iz tima medicinske pomoći indijske vojske počela je da leči povređene u privremenoj poljskoj bolnici u južnom gradu Iskenderun, gde je srušena glavna bolnica.
Jedan čovek, Sukru Canbulat, odvezen je u bolnicu u invalidskim kolicima, leva noga mu je bila teško povređena sa dubokim modricama, kontuzijama i ranama.
Lecnuvši se od bola, rekao je da je spašen iz svoje srušene stambene zgrade u obližnjoj Antakiji samo nekoliko sati nakon zemljotresa. Ali nakon što mu je ukazana osnovna prva pomoć, pušten je bez odgovarajućeg lečenja.
„Sahranio sam (sve koje sam izgubio), onda sam došao ovde“, rekao je Canbulat, računajući svoje mrtve rođake. „Moja ćerka je mrtva, moj brat i sestra je umrla, moja tetka i njena ćerka su umrle, i žena njenog sina” koji je bio u 8 i po meseca trudnoće.
U subotu se gradilo veliko improvizovano groblje u predgrađu Antakije. Rovokopači i buldožeri kopali su jame u polju dok su kamioni i kola hitne pomoći natovareni crnim vrećama za leševe neprestano pristizali. Vojnici koji su usmeravali saobraćaj na frekventnom susednom putu upozorili su vozače da ne fotografišu.
Stotine grobova, udaljenih ne više od 3 metra jedan od drugog, obeleženo je jednostavnim drvenim daskama postavljenim okomito u zemlju.
Radnik turskog ministarstva vera koji nije želeo da bude identifikovan zbog naređenja da ne deli informacije sa medijima rekao je da je oko 800 tela doneto na groblje u petak, prvog dana rada. Do subote u podne, rekao je, čak 2.000 je sahranjeno.
Temperature su ostale ispod nule širom regiona, a mnogi ljudi nemaju skloništa. Turska vlada je podelila milione toplih obroka, kao i šatore i ćebad, ali se još uvek bori da dopre do mnogih ljudi kojima je potrebna.
Katastrofa je pogoršala patnju u regionu opterećenom 12-godišnjim građanskim ratom u Siriji, koji je raselio milione ljudi unutar zemlje i ostavio ih zavisnim od pomoći. Borbe su poslale milione drugih da potraže utočište u Turskoj.
Konflikt je izolovao mnoga područja Sirije i zakomplikovao napore da se dobije pomoć. Ujedinjene nacije su saopštile da je prvi konvoj pomoći povezan sa zemljotresom prešao iz Turske u severozapadnu Siriju u petak, dan nakon što je isporuka pomoći planirana pre nego što je katastrofa stigla. Agencija Ujedinjenih nacija za izbeglice procenila je da je samo u Siriji čak 5,3 miliona ljudi ostalo bez krova nad glavom.
Ukupan broj poginulih u severozapadnom regionu Sirije pod kontrolom pobunjenika dostigao je 2.166, prema Belim šlemovima. Ukupan broj smrtnih slučajeva u Siriji u subotu je iznosio 3.553, iako 1.387 smrtnih slučajeva prijavljenih u delovima zemlje koje drži vlada nije ažurirano danima.
Spašavanje od zemljotresa u Turskoj je sporo, a nade da će se ljudi pronaći živi blede
