Hiljade raseljenih Palestinaca u severnoj Gazi potražilo je utočište u nekadašnjoj najvećoj fudbalskoj areni na teritoriji, gde porodice prolaze sa malo hrane ili vode dok pokušavaju da održe korak ispred najnovije ofanzive Izraela .
Njihovi improvizovani šatori grle se u hladovini ispod sedišta stadiona, sa odećom okačenom na julskom suncu preko prašnjavog, isušenog fudbalskog terena. Ispod natkrivenih klupa na kojima su igrači sedeli sa strane, Um Bašar kupa mališan koji stoji u plastičnoj kadi. Namazujući dečakovu kosu sapunom, on se migolji i drhti dok mu ona sipa hladnu vodu preko glave, a on se drži za plastična sedišta radi ravnoteže.
Oni su više puta raseljeni, rekla je ona, poslednji put zbog obnovljenih operacija Izraela protiv Hamasa u naselju Šidžaja u gradu Gaza.
„Probudili smo se i našli tenkove ispred vrata“, kaže ona. „Nismo poneli ništa sa sobom, ni dušek, ni jastuk, ni odeću, ništa. Čak ni hranu.”
Pobegla je sa oko 70 drugih na sportski stadion Jarmuk — nešto manje od 2 milje (3 kilometra) severozapadno od Šidžaje, koji je bio snažno bombardovan i uveliko ispražnjen početkom rata. Mnogi ljudi koji su završili na stadionu kažu da nemaju čemu da se vrate.
„Napustili smo svoje domove“, rekao je jedan čovek, Hazem Abu Toraja, „i svi naši domovi su bombardovani i spaljeni, kao i svi oni oko nas“.
Stotine hiljada ljudi ostalo je u severnoj Gazi, iako su je izraelske trupe opkolile i u velikoj meri izolovale. Međutim, tokovi pomoći tamo su se nedavno poboljšali, a UN su ranije ove nedelje saopštile da su sada u mogućnosti da zadovolje osnovne potrebe ljudi na severu. Izrael kaže da dozvoljava ulazak pomoći u Gazu i krivi UN što ne čini dovoljno da je premesti.
Ipak, stanovnici kažu da uskraćenost i nesigurnost uzimaju sve veći danak.
„Ne postoji sigurno mesto. Sigurnost je kod Boga“, rekla je raseljena žena Um Ahmad. „Strah se sada oseća ne samo kod dece, već i kod odraslih. … Ne osećamo se bezbedno čak ni hodajući ulicom.”
