Od raspada Sovjetskog Saveza Rusija se nije suočila sa ekonomskim preokretom razmjera izazvanim zapadnim sankcijama nakon njene invazije na Ukrajinu. Polovina njenih deviznih rezervi od 640 milijardi dolara je zamrznuta, nekoliko njenih najvećih banaka je isključeno iz međunarodnog platnog sistema, a nafta Urals, zahvaljujući rizicima sankcija, prodaje se po ceni od oko 20 dolara po barelu u odnosu na međunarodne cene. Oko 1.000 zapadnih kompanija, koje prema jednoj proceni čine 40 odsto ruskog bruto domaćeg proizvoda, prekinulo je poslovanje.
Pa ipak, šest meseci nakon što je agresija Vladimira Putina izazvala najteže zapadne sankcije Moskvi, ruska ekonomija se drži bolje nego što su mnogi očekivali. Iako se čini da je rat, barem za sada, u ćorsokaku, a turski predsednik Redžep Tajip Erdogan tvrdi da je Putin spreman za rešenje putem pregovora, sankcije još uvek nisu umanjile sposobnost Moskve da se bori.
Brzi potezi moskovske centralne banke da uvede kontrolu kapitala i oštro podigne kamatne stope stabilizovali su rublju. Više globalne cene nafte sveukupno su nadoknadile „ruski popust“, a rastuća prodaja Kini, Indiji i Turskoj pomogla je da se spreči pad izvoza u EU. Međunarodna agencija za energetiku procjenjuje da je ruska proizvodnja nafte prošlog mjeseca bila manje od 3 procenta ispod predratnog nivoa.
Mnoge zapadne kompanije koje se povlače, štaviše, nisu potpuno napustile ili su se prodale domaćim kupcima, tako da imovina i dalje posluje. Povećana trgovina sa velikim tržištima u razvoju, posebno Turskom, pružila je još jedan jastuk. Ruska centralna banka sada predviđa smanjenje BDP-a za teških, ali ne i katastrofalnih 4 do 6 procenata ove godine; MMF predviđa pad od 6 odsto, u odnosu na prognozu od 8,5 odsto u aprilu.
S obzirom na to da se evropsko stanovništvo suočava sa neviđenim povećanjem računa za grejanje, manje naviklo na teškoće od Rusa i sklonije je izlasku na ulice, Putin može izračunati da je Rusija u boljoj poziciji da izdrži ekonomske bolove od mnogih svojih zapadnih kolega.
On bi pogrešio. Sankcije nikada nisu mogle dovesti do trenutnog kolapsa ruske ekonomije. Vremenom, međutim, zapadne mere su omča koja steže, a troškovi za Rusiju će se gomilati.
Zapadne demokratije će morati da istraju: one i dalje moraju da učine više na smanjenju energetskih prihoda Rusije, dok prilagođavaju dizajn nadolazećeg embarga EU na naftu kako bi se osiguralo da neće više štetiti demokratskom svetu od Moskve. Moraju bolje da pripreme svoje stanovništvo, putem poruka i direktne podrške, za rast cena energije, i pojačaju napore da odvrate Peking, Delhi i Ankaru da pomognu Moskvi da izdrži sankcije.
Bol zbog razdvajanja energije će verovatno biti kraći za zapad nego za Rusiju; EU, na primer, već može da vidi realan put za život bez ruskog gasa, dok nedostatak infrastrukture znači da će Moskvi trebati godine da preusmeri izvoz gasa u Kinu. Najveći uticaj na Rusiju možda nije gubitak zapadnih energetskih tržišta, već zapadne tehnologije i komponenti — koje Peking ili drugi ne mogu u potpunosti da zamene — koji ometaju proizvodnju i njene industrije prirodnih resursa, kao i njen vojno-industrijski kompleks.
Postoje paralele sa ograničenjima na izvoz visoke tehnologije u Sovjetski Savez nakon njegove invazije na Avganistan 1979. godine. Ovo je obuzdalo sovjetski rast i produbilo njegovu tehnološku zaostalost, što je u kombinaciji sa padom cena energije izazvalo duboku krizu do kasnih 1980-ih. Sankcije možda još nisu umanjile Putinovu sposobnost da vodi svoj rat u Ukrajini. Ali time što ih je navukao, ruski predsednik je možda umanjio svoju sposobnost da vodi dugu kampanju – ili da pokrene sličan konvencionalni rat velikih razmera u budućnosti.
