Zadržavanje povećanja prosečne globalne temperature na manje od 2ºC iznad predindustrijskih nivoa i ograničavanje ovog povećanja na 1,5ºC je izazov koji je 190 zemalja potpisalo u Pariskom sporazumu za 2050. godinu. Da bi to bilo moguće, svaka država mora da predstavi nacionalne planira da smanji emisije gasova staklene bašte i obezbedi da se ažuriraju svakih pet godina.
Ovi planovi su zasnovani na rezultatima takozvanih „integrisanih modela procene“. Ovi matematički modeli omogućavaju simulaciju mogućih budućih scenarija i njihovih posledica usled klimatskih promena.
Prema ovim modelima, svi scenariji kompatibilni sa ciljevima postavljenim u Parizu zahtevaju značajno povećanje u primeni tehnologija čiste energije. Sada je studija koju su vodili Universitat Rovira i Virgili i Imperial College London dovela u pitanje mogućnost postizanja trenutnih ciljeva u pogledu obnovljivih izvora energije.
Istraživački tim tvrdi da trenutni modeli integrisane procene ne uzimaju u obzir količinu materijala potrebnog za proizvodnju nekih od suštinskih tehnologija za energetski prelaz, kao što su baterije, vetroturbine ili solarni paneli.
Prema ovom istraživanju, to znači da su prognoze ovih modela previše „optimistične“ s obzirom na sve što razvoj ovih tehnologija podrazumeva. I daju primer: postizanje ovih predviđanja zahteva povećanje potražnje za selenom i galijumom od 571 i 531 puta u narednih 30 godina, nešto za šta istraživački tim veruje da je neizvodljivo.
Dostizanje ovog nivoa proizvodnje značilo bi značajno povećanje aktivnosti rudarskih operacija i efikasnosti tehnologija ekstrakcije, što je realnost koja je malo verovatna s obzirom na polaznu tačku.
Prema istraživačkom timu, važnost ovih kritičnih materijala ograničiće razvoj tehnologija čiste energije u narednim godinama.
Ovo mišljenje zasnivaju na rezultatima svoje studije objavljene u časopisu Energi and Environmental Science , u kojoj su analizirali 36 različitih materijala i otkrili da bi potražnja za mnogima od njih daleko premašila trenutnu proizvodnju pre 2050. To uključuje elemente kao što su telur, indija ili kobalta, za kojima bi potražnja porasla 49, 17 i šest puta.
Da bi se pozabavili ovim ograničenjima modela integrisane procene, istraživački tim predlaže uključivanje jednačina koje uzimaju u obzir dostupnost materijala i veću tehnološku raznolikost. Time bi prognoze bile realističnije i korisnije za donošenje političkih odluka.
Istraživanje takođe predviđa povećanje kapaciteta za reciklažu materijala i smanjenje zavisnosti od sirovina i izdvajanje sredstava za istraživanje i razvoj tehnologija koje koriste manje kritične materijale ili pristupačnije alternative.
Rezultati ove studije dovode u pitanje trenutnu paradigmu i stoga imaju značajne implikacije na politike ublažavanja klimatskih promena. Na primer, materijalna ograničenja mogu izazvati znatna odstupanja od ciljeva Pariskog sporazuma, što bi bilo negde u rasponu od 0,06–0,95 °C dodatnog zagrevanja.
„Ovo naglašava hitnu potrebu za politikama koje nastoje da poboljšaju lance snabdevanja materijalima i promovišu istraživanje o tehnologijama koje manje zavise od kritičnih materijala“, kaže Karlos Pozo, istraživač na Odeljenju za hemijsko inženjerstvo URV-a, koji je učestvovao u studiji. pored Fatemeh Rostami i Laureana Himenesa, iz istog odeljenja.
S tim u vezi, rezultati studije služe kao poziv da se preispitaju trenutne prognoze i usvoji integrisani pristup koji kombinuje povećanu proizvodnju, poboljšanu reciklažu, istraživačku tehnologiju, diversifikaciju izvora snabdevanja i međunarodnu saradnju kako bi se na vreme zadovoljila potražnja za materijalima. kako bi se osigurala održivija i realnija energetska tranzicija.
