Norveška treba da uđe u istoriju tako što će postati prva nacija koja će do kraja 2025. godine prodavati vozila sa samo nultom emisijom (električni ili vodonični pogon). Iako to ne znači da će automobili na fosilna goriva koji su već na putu iznenada nestati tu označava odlučujući pomak ka njihovoj konačnoj zastarelosti.
Zamislite svet u kome vozila na benzin i dizel više nisu opcija – hrabar korak ka zelenijoj budućnosti. Norveška je upadljivo blizu ovog cilja.
Ako uspe, ovo će redefinisati ono što je moguće u zelenoj tranziciji. Razmislite o ovome: 2024. godine, potpuno električni automobili su činili zapanjujućih 88,9% svih novih vozila u Norveškoj. Svake godine, ovaj broj se približava neuhvatljivom cilju od 100% (kategorija nulte emisije uključuje mali deo vozila na vodonik, većina je električna).
Može li Norveška dostići 100% do kraja ove godine? To je veliki izazov—ali postoji barijera koju treba da reši da bi se to postiglo. Među deset najboljih norveških automobila sa nultom emisijom štetnih gasova prodatih prošle godine, nema malih vozila koja nisu SUV. Mogu li Norveška i druge zemlje da dostignu svoje ciljeve prodajući samo velike automobile?
Naše nedavno istraživanje pokazuje da je pristupačnost alat za privlačenje svih. Kada se domaćinstva sa nižim prihodima suočavaju sa preprekama u pogledu pristupačnosti, to nije samo njihov problem – to je karika koja nedostaje za postizanje 100%. Manji, pristupačniji električni automobili mogli bi biti menjač igre potreban da se premosti ovaj jaz.
Na svakih 100 prodatih automobila u Norveškoj, skoro 90 je električnih. U Danskoj, koja je drugoplasirana na ovoj globalnoj rang listi, ima nešto više od 50. U drugim zemljama, nekoliko zemalja je dostiglo ili se čak približava jednoj trećini tržišnog udela za električna vozila (EV). Većina njih je u Evropi, a Kina se takođe približava tom standardu. Velika Britanija ima samo 19,6 odsto, što je manje od prvih deset.
Zašto je Norveška tako daleko ispred? Kombinacija politika, kulturnih stavova i čista dostupnost električnih vozila igra ulogu. Ali jedan faktor se ističe: subvencije. Velikodušne, sveobuhvatne subvencije pokreću ovu promenu.
U Norveškoj kupovina električnog automobila nije samo zelena opcija – ona je pristupačna. Subvencije i podsticaji dovode cene električnih automobila u liniju ili niže od onih na benzin i dizel. Značajna izuzeća od poreza na kupovinu i PDV-a, zajedno sa drugim pogodnostima, čine vlasništvo električnih automobila izuzetno privlačnim. I finansira se ne samo putem poreza, već i od prihoda Norveške od nafte i gasa. Čak i sa nekim ograničenjima za luksuzne modele, podrška ostaje bez premca.
Ali šta je sa UK? Sa ukidanjem granta za kupovinu — vladine šeme koja je pomogla u smanjenju troškova kupovine električnog automobila, preostale skromne subvencije blede u poređenju sa sveobuhvatnom podrškom Norveške. Ako postoji jedan zaključak iz uspeha Norveške, to je da ga polumere neće smanjiti.
Izazov leži u rešavanju jaza u pristupačnosti. Subvencije ne stižu uvek do onih kojima su najpotrebnije. U Irskoj, naše istraživanje otkriva zabrinjavajući trend. Grantovi često završavaju u rukama bogatijih domaćinstava — onih koji su mogli da priušte električni automobil bez pomoći. U međuvremenu, domaćinstva sa nižim prihodima, ona koja bi imala najveću korist, su ostavljena. Rezultat? Ljudi kupuju vozila koja mogu da priušte, a koja su često na fosilna goriva.
Posledice je teško ignorisati. U gradovima poput Londona, zone niske emisije kažnjavaju vozače vozila koja zagađuju. Ako ne možete da priuštite EV, zaglavili ste da plaćate više za vožnju ili parkiranje u gradskim centrima. To je začarani krug koji nesrazmerno utiče na one sa manje resursa.
Ovde se ne radi samo o pravičnosti. Radi se o ispunjavanju klimatskih ciljeva. Uzmimo Irsku, na primer. Da bi postigla svoje ciljeve u pogledu emisija, zemlji je potrebno značajno povećanje usvajanja električnih automobila. Nedostatak znači kazne za zemlju i propuštene prilike za smanjenje emisija. Oslanjanje na domaćinstva da snose teret zelene tranzicije nije ni pravedno ni efikasno.
Velika Britanija se suočava sa sličnim izazovima. Spore stope usvajanja sugerišu da je cena prepreka. Nedostatak snažnog rukovodstva i mape puta do 2035. samo doprinosi problemu. Postaje jasno da je potrebna ciljanija podrška.
Manja, pristupačnija vozila mogla bi da igraju ključnu ulogu u ispunjavanju klimatskih ciljeva. Čak i u bogatoj zemlji poput Irske, 77% domaćinstava ne može priuštiti električne automobile srednje veličine, dok 38% ne može priuštiti manja EV kada se uračunaju krediti za automobile. Bez smanjenja cena ili većih subvencija, veća EV će ostati van domašaja i neće uspeti da pokrenu tranziciju napred.
Dakle, da li su nam uopšte potrebna velika, luksuzna EV? Trend ka većim vozilima, posebno SUV-ovima, nije nov, ali brzo raste. U Evropi je prodaja električnih SUV vozila skočila sa jedne desetine na polovinu svih prodatih električnih vozila za samo pet godina.
Veći automobili su skuplji, resursno intenzivniji i rasipniji. Manja vozila su, nasuprot tome, lakša, zahtevaju manje materijala i emituju manje štetnih čestica usled habanja guma i puta. Takođe su bezbedniji za pešake i bicikliste.
Manja vozila igraju ključnu ulogu u čistoj i inkluzivnoj mobilnosti. Postizanje klimatskih ciljeva zavisi od njihovog usvajanja. Bez njih, postizanje ciljeva emisija – barem u Irskoj – postaje daleko manje verovatno. A ako električna vozila ne uspeju da isporuče značajna smanjenja emisija, njihova cela svrha u tranziciji ka zelenijoj budućnosti dolazi u pitanje.
Manja vozila nisu samo praktična; oni su neophodni za smislen napredak. Ali električni automobili — čak i oni manji — ostaju opterećeni pritiscima troškova zbog posedovanja privatnih automobila.
Na kraju, međutim, potrebno nam je i manje automobila na našim putevima. Uspešna zelena tranzicija mora uključivati više šema deljenja automobila, poboljšan pristup javnom prevozu i aktivna putovanja kao što su pešačenje i vožnja biciklom.
