Planirani podvodni cevovod vodonika koji povezuje Barselonu i Marsej je rizičan projekat, ali je ključan za energetsku nezavisnost Evropske unije.
Evo šta znamo o zajedničkoj inicijativi Madrida, Lisabona i Pariza, o kojoj će se razgovarati u petak na marginama samita zemalja južne Evropske unije u Španiji:
Nazvan „H2Med“ ili „BarMar“ (iz Barselone i Marseja), gasovod će povezati dve luke koje obe imaju velike terminale za naftu i gas, u početku kao kanal za prirodni gas, a kasnije za zeleni vodonik, između Španije, Francuske i ostatak Evrope.
Najavljen na samitu EU u oktobru, on nudi alternativu ugašenom projektu gasovoda MidCat pokrenutom 2003. za transport gasa preko Pirineja od Španije do Francuske, koji je na kraju napušten zbog pitanja profitabilnosti i prigovora Pariza i ekologa.
Gasovod ima za cilj da smanji zavisnost Evrope od ruske energije poboljšanjem gasnih interkonekcija između Iberijskog poluostrva i njegovih suseda.
Španija i Portugal čine 40 odsto kapaciteta Evrope da pretvore tečni prirodni gas (LNG) koji stiže u tankerima nazad u gasni oblik, ali su slabo povezane sa ostatkom Evrope.
Naftovod će takođe podstaći dekarbonizaciju evropske industrije, dajući joj pristup čistoj energiji u velikim razmerama za koju se Španija i Portugal nadaju da će proizvesti.
Ove dve zemlje imaju za cilj da postanu svetski lideri u proizvodnji zelenog vodonika zahvaljujući brojnim farmama vetra i solarne energije.
Prema onima koji podržavaju projekat, to je „najdirektniji i najefikasniji način povezivanja poluostrva sa centralnom Evropom“.
Barselona „ima jedno od najvećih postrojenja za ponovnu gasifikaciju u Evropi“ i zauzima „centralno mesto u gasnoj mreži Španije“, rekao je Hose Ignasio Linares, profesor na madridskom univerzitetu Pontificia Comillas.
Marsej je takođe ključna tačka u francuskoj mreži i kapija u dolinu Rone, severnu Italiju i Nemačku – industrijski regioni koji bi mogli postati veliki potrošači zelenog vodonika.
Ruta još nije određena, ali „najlogičnija“ opcija bi bila da se trči blizu obale kako bi se izbegle duboke vode, rekao je Linares za AFP.
Ako je to slučaj, H2Med bi se protegao oko 450 kilometara (280 milja).
Francuska ministarka energetike Agnes Pannier-Runacher rekla je španskom dnevniku El Pais da bi gasovod mogao da bude uključen 2030. godine, dok je njena španska koleginica Tereza Ribera rekla da bi mogao da uđe u upotrebu za „pet, šest ili sedam godina“.
Cena projekta nije otkrivena. Ali Evropska vodonična okosnica (EHB), koja grupiše evropske operatere energetskih gasovoda, procenjuje cenu od dve milijarde evra (2,1 milijardu dolara).
Madrid, Pariz i Lisabon se nadaju da će veći deo projekta biti pokriven sredstvima EU.
„Priobalni cevovod vodonika na ovoj dubini i udaljenosti nikada ranije nije napravljen“, rekao je Gonzalo Eskribano, energetski stručnjak u madridskom istraživačkom centru Real Instituto Elcano.
Inovativni projekat se suočava sa određenim tehničkim izazovima.
Jedan od glavnih problema je taj što se vodonik sastoji od malih molekula koji mogu da pobegnu kroz spojeve i izazovu koroziju, rekao je Linares, inženjer po obrazovanju.
Ali takvi problemi bi se mogli prevazići „ugradnjom membrane unutar (cevovoda), vrste plastike koja sprečava da vodonik pobegne“, rekao je on.
Najveći rizik je njegova ekonomska održivost, kažu stručnjaci.
„Nije jasno kada će tržište zelenog vodonika krenuti i da li će Španija biti u poziciji da proizvodi dovoljno za izvoz“, rekao je Eskribano.
Ali Linares je rekao da će njegova izgradnja trajati toliko dugo „da ne možemo priuštiti da čekamo“.
„Ako to uradimo, završićemo sa ogromnom količinom vodonika koji nećemo moći da izvezemo.“
