Ideja o oporezovanju ličnog bogatstva je pod sve većom diskusijom usred sve većeg dispariteta u raspodeli bogatstva u društvu.
To nije u vašoj mašti — jaz između bogatih i svih ostalih raste.
Istraživanje ACOSS-a i UNSV-a u Sidneju pokazuje da prosečno bogatstvo najvećih 10% Australije raste mnogo brže od najnižih 60%. A sada, skoro polovinu svog bogatstva drži prvih 10% domaćinstava. Dakle, kako bogati postaju sve bogatiji, a ostali se suočavaju sa naizgled teškom borbom da ostanu na površini, da li treba da pronađemo načine da ponovo izbalansiramo ekonomske skale?
Vanredni profesor Brus Bredberi iz Centra za istraživanje socijalne politike pri UNSV Arts, Design & Architecture kaže da je nejednakost bogatstva — to jest, nejednaka raspodela bogatstva u društvu — pod sve većim nadzorom javnosti.
„Dugo vremena se interesovanje za nejednakost fokusiralo na prihod i sposobnost potrošnje, ali sada se sve više fokusira na ulogu koju bogatstvo igra u određivanju mogućnosti“, A/Prof. Bredberi kaže. „I kako je bogatstvo postalo sve više i više koncentrisano, to je zapalo za oko većem broju ljudi kao marker dispariteta.
Profesor emeritus Chris Evans, Škole za računovodstvo, reviziju i oporezivanje na UNSV Business School, kaže da će uvek postojati razlike u bogatstvu — a nejednakost u bogatstvu, do određene tačke, nije sama po sebi problematična. Kada je bogatstvo previše nejednako raspoređeno, to može dovesti do koncentracije ekonomske moći i mogućnosti u rukama samo nekolicine na vrhu, dok su oni na dnu izostavljeni.
„Kada postoji velika nejednakost u bogatstvu, to je katastrofa za društvenu koheziju jer nepravedno ograničava mogućnosti za one manje dobrostojeće da ispune svoj potencijal“, kaže prof. Evans. „Dakle, svakako postoji argument da se deo viška novca na vrhu koristi da se pomogne nekima od ljudi na dnu, i možda ćemo jednostavno otkriti da ćemo imati mnogo pravednije i efikasnije društvo.
Premisa poreza na bogatstvo je da uzme mali deo velike količine novca vezanog za bogatstvo bogatih pojedinaca i preusmeri ga na one manje imućne putem oporezivanja. Vlade tada mogu iskoristiti prihod prikupljen od poreza kako bi zatvorile jaz u nejednakosti u bogatstvu tako što će poboljšati osnovne usluge kao što su obrazovanje, izgradnja više socijalnih stanova ili povećanje dodataka za domaćinstva sa niskim prihodima.
Jedan od načina da se to uradi je kroz godišnji porez na neto vrednost — mali periodični finansijski trošak koji se nameće na vrednost nečijeg bogatstva (zbir imovine minus njihove obaveze). Razlikuje se od poreza na dohodak, koji je namet koji se naplaćuje na novac dobijen radom ili kroz ulaganja, i može se reći da daje potpuniju sliku njihove finansijske moći.
Varijanta poreza na neto vrednost koja se zove porez milijardera funkcioniše slično u principu, ali se naplaćuje pojedincima sa najvećom neto vrednošću. Ideja o globalnom minimalnom porezu na milijardere od 2% već ima načelnu podršku zemalja poput Brazila, Južne Afrike i Nemačke.
Pristalice poreza na neto bogatstvo tvrde da je fer da najbogatiji imaju sredstva i da treba da doprinesu više, kaže prof. Evans. Kritičari kažu da to nepravedno kažnjava uspeh, da bi moglo obeshrabriti inovacije i navesti bogate da prebace svoje investicije u zemlje sa povoljnijim poreskim zakonima.
„Da bi Australija uvela porez na neto bogatstvo, verovatno bi to trebalo da bude ili progresivna ili veoma skromna stopa i da ima veoma visok prag da bi se nadala da će uspeti“, kaže prof. Evans. „Dakle, to bi verovatno trebalo da bude manje od 1% poreza i to samo za one u 99% bogatstva.
„Ali čak i tako, i dalje bi trebalo da prevaziđe neke složenosti da bi se upravljalo.
Primena poreza na neto vrednost u praksi je lakše reći nego uraditi. Dok su porezi na neto vrednost nekada bili uobičajeni u OECD-u, većina ih je napustila zbog otkrivanja, vrednovanja i izazova mobilnosti.
„Porez na neto bogatstvo se veoma lako izbegava jer je mnogo imovine teško identifikovati ili proceniti“, kaže prof. Evans. „Na primer, sakrivanje imovine kao što je kriptovaluta je lako; imovina se mora procenjivati godišnje, što je značajan poduhvat; a mnoge akcije se drže u privatnim firmama bez objavljene tržišne vrednosti.
Neka sredstva je takođe teško brzo pretvoriti u novac da bi se platio novi porez.
„Neki oblici bogatstva jednostavno nisu baš likvidni,“ A/Prof. Bredberi kaže. „Neki ljudi mogu imati jednu glavnu imovinu poput vredne imovine, ali nemaju mnogo prihoda, tako da ne bi mogli da plate porez na neto bogatstvo.
Svi ovi izazovi su upravljivi, ali zahtevaju robusnija rešenja. Na primer, prof. Evans kaže da bi osiguravajuće kompanije mogle da se pozabave obelodanjivanjem i procenom tako što će otkriti koja imovina je osigurana i za koju vrednost.
„Zvuči kao upad, ali mi to već radimo sa bankama koje ATO-u otkrivaju kamate koje isplaćuju ljudima“, kaže prof. Evans. „Takođe možete koristiti dobre proksije za procenu, na primer koliko god to košta, i prilagođavati se inflaciji svake godine.
Profesor Evans kaže da bi bogati pojedinci i dalje imali pristup najboljim računovođama i menadžerima imovine kako bi minimizirali svoje poreske račune. Ipak, čak i ako porez na neto bogatstvo nije bio efikasan u povećanju prihoda, može poslati poruku bogatim pojedincima o potrebi da daju pravičan udeo.
Procenjena efektivna poreska stopa na bogatstvo koje drže milijarderi širom sveta trenutno iznosi samo 0,3%.
„Što je više nepoštovanja, porez postaje manje vredan za povećanje prihoda“, kaže prof. Evans. „Nekoliko zemalja koje ih sada imaju, poput Španije, podižu samo mali deo onoga što bi trebalo da budu u teoriji.
„Čak i Švajcarska, koja već dugi niz godina ima prilično uspešan godišnji porez na bogatstvo u svojim kantonima, podiže relativno beznačajan iznos svog ukupnog poreza oporezujući bogatstvo.“
Porezi na bogatstvo mogli bi doneti dovoljan prihod za rešavanje nejednakosti u savršenom svetu. Ali ako ne funkcionišu tako u praksi, postoje neke alternative.
Profesor Evans tvrdi da bi sledeća najbolja ideja mogla biti ponovno uvođenje poreza na nasledstvo – dažbine koja se stavlja na vrednost imovine osobe koja bi se plaćala po smrti.
„Postoji argument da je porez na nasledstvo na neki način pravedniji od poreza na neto bogatstvo jer preminulima više nije potrebna njihova imovina“, kaže prof. Evans. „Način oporezivanja bi bio na određenom pragu, kao što je povećanje vrednosti imovine.
Porez na nasledstvo bi takođe prevazišao neke izazove koji muče administraciju poreza na neto vrednost.
„Pošto korisnici žele da znaju imovinu i njihovu vrednost, problemi sa procenom i obelodanjivanjem su nestali“, kaže prof. Evans. „Svaki problemi sa likvidnošću su takođe rešeni jer se imovina rasprodaje kao deo procesa, ili može postojati izuzeće za supružnike ili direktne rođake sa porodičnom kućom.“
A/Prof. Bredberi kaže da bi druga alternativa mogla biti da se preoblikuje oporezivanje imovine reformisanjem takse kako bi ona funkcionisala kao porez na vrednost zemljišta. To bi bilo posebno efikasno za prikupljanje prihoda u Australiji, gde je značajan iznos ličnog bogatstva vezan za nekretnine.
„Jednokratna taksa za transfere prilikom kupovine imovine je neefikasna jer obeshrabruje ljude da se presele“, A/Prof. Bredberi kaže. „Umesto toga, pravilne procene vrednosti zemljišta i porezi na imovinu koji se plaćaju godišnje, a ne u jednom paušalnom iznosu, vremenom bi doneli više prihoda.“
A/Prof. Bredberi kaže da će kod kuće promene u bilo kom poreskom režimu koje ciljaju na bogatstvo verovatno dobiti značajan otpor sa nekih strana.
„Gubitnici u bilo kojoj promeni poreza imaju tendenciju da prave više buke nego što pobednici imaju koristi“, A/Prof. Bredberi kaže. „I u ovom slučaju, gubitnici verovatno imaju značajan politički uticaj.“
Profesor Evans se slaže, rekavši da bi bilo hrabar potez za bilo koju vladu da povuče oblik poreza na bogatstvo, barem kratkoročno.
„Javnost postaje sve prijemčivija za to, ali uvođenje poreza na bogatstvo bilo koje vrste još uvek neće biti politički popularno“, kaže prof. Evans. „Bila bi potrebna hrabra vlada sa velikom većinom da to pokuša, a postojale bi velike kampanje zastrašivanja da se ona zatvori.“
Iako ne postoji savršeno rešenje, prof. Evans kaže da bi trebalo pozdraviti više akcija za rešavanje nejednakosti u bogatstvu.
„Kako se problem nejednakosti u bogatstvu pogoršava, rešenja koja su nekada izgledala kao kolač na nebu mogu postati ukusnija, pa čak i neophodnija“, kaže prof. Evans. „Na kraju krajeva, ako dođe do reformi, nadam se da ćemo kao rezultat imati pravedniji i efikasniji sistem oporezivanja za sve.“
