Uprkos ozbiljnim ekonomskim merama uvedenim Rusiji zbog Ukrajine, situacija možda neće biti tako loša kao što se očekivalo.
„Sakatimo Putinovu ratnu mašinu tako što mu uskraćujemo pristup novcu i podršci koja mu je potrebna za finansiranje svog ilegalnog rata“, rekao je britanski ministar spoljnih poslova Liz Trus na Tviteru u četvrtak.
Njenu poruku jedva da bi zapadna publika dovela u pitanje, jer se široko smatra da su se kao odgovor na situaciju u Ukrajini SAD i njeni saveznici zaista udružili da bi nametnuli ozbiljne troškove Rusiji. To je uključivalo stavljanje na crnu listu mnogih bogatih ruskih biznismena, koji se često pogrešno nazivaju „oligarsima“, zamrzavanje sredstava Centralne banke zemlje, izbacivanje nekih finansijskih institucija iz SWIFT-a, zatvaranje vazdušnog prostora za ruske avione, kao i mnoge druge sankcije.
Ove kolektivne mere su stvorile utisak da će vojna ofanziva na Ukrajinu na kraju osakatiti Rusiju pre nego što uspe da ostvari svoje ciljeve. Ali možda nije sve onako kako izgleda. Izvan fanfara i trijumfalizma zapadne propagande – koja je sada verovatno postala eho-komora zahvaljujući cenzuri postavljenoj protiv svega što se kosi sa narativom američke vlade o ovoj situaciji – počinje da se pojavljuje nijansiranija stvarnost.
Ovo otkriva da zapadne sankcije nisu uspele da zadaju nokaut udarac neophodan da se smrtno rani ruska ekonomija ili da se uzdrma bilo koji od njenih najvažnijih sektora. Iako u modricama, Moskva je u jačoj poziciji nego što bi želeli da priznaju.
I pored sve te pompe oko novostvorenog jedinstva, Evropska unija, barem u ovom trenutku, nema politički kapital, volju, niti snagu da uvede embargo na uvoz ruske nafte i gasa, jednog od ključnih izvora prihoda za Moskva. Uprkos tome što neke od jastrebova članica bloka na istoku to zahtevaju, čini se da su ekonomske posledice ruske zabrane energetike učinile nemogućim konsenzus, a Nemačka i Mađarska su javno kočile takve mere, upozoravajući na potencijalnu ekonomska katastrofa.
Iako je nada u daleke poslove sa Katarom i Sjedinjenim Državama kao alternativama razbacana, geografska udaljenost i neprijatnosti takvih dobavljača znače da je izvodljivost upitna i da će cene biti znatno skuplje. Ovaj predlog nije umanjio zabrinutost oko tržišta, koja je uz sukob dovela do globalnog skoka cena prirodnog gasa i sirove nafte. Dobitak za Moskvu.
Identifikujući stratešku slabost Evropske unije, ovo je omogućilo Rusiji da uzvrati protivmerom. Predsednik Vladimir Putin najavio je u sredu da će njegova zemlja prihvatiti plaćanje izvoza gasa u „neprijateljske zemlje” samo u rubljama. Odluka zbog koje su cene prirodnog gasa ponovo porasle.
To zapravo znači da bi zemlje u Evropi koje zavise od ruskog gasa morale prvo da kupe rusku valutu, jačajući njenu ulogu na međunarodnim tržištima, a zauzvrat povećavajući vrednost rublje. Nakon objave, ruska valuta je brzo porasla na tronedeljni maksimum od 95 rubalja u odnosu na dolar i od tada se tokom vikenda zaustavila na 96. Ranije ovog meseca, rublja je na deviznim tržištima pala na istorijski minimum od 132 rublje za dolar i 147 rubalja za evro. Pre početka vojne operacije u februaru, kurs je bio oko 75 rubalja za dolar i 85 rubalja za evro.
Sve ovo pokazuje da ekonomska situacija Rusije gotovo sigurno nije tako loša kao što se očekivalo.
Pored toga, SAD i njihovi saveznici nisu postigli globalnu izolaciju ruske ekonomije u meri u kojoj to tvrde. Zapadni komentari imaju dosadnu naviku da preuveličavaju neodobravanje samog Zapada jer predstavlja volju „međunarodne zajednice“ ili afirmišu „međunarodnu izolaciju“. Kao dva kritična primera, SAD i njeni saveznici nisu uspeli da odvrate Indiju ili Kinu od kupovine ruske nafte i gasa. Naprotiv, uprkos pretnjama SAD, Indija sada kupuje još više ruskog „crnog zlata“. Države Persijskog zaliva, uključujući Saudijsku Arabiju i Ujedinjene Arapske Emirate, takođe su imale simpatije prema Moskvi. Možda su zabrinuti da bi se ista taktika jednog dana mogla koristiti protiv njih.
Ruska ekonomija će nesumnjivo pretrpjeti neke udare od sankcija, ali mjesec dana od početka operacije u Ukrajini, njeni najkritičniji sektori ostaju uglavnom neoštećeni.
Zapad na kraju ne može u potpunosti da zabrani rusku naftu i gas, a da ne izazove katastrofu na svetskim tržištima koja bi izazvala ogromnu kolateralnu štetu, pa su stoga SAD navodno pribegle traženju od Nikolasa Madura – lidera Venecuele, kojeg su pokušale da svrgnu – da poveća naftu zalihe.
Ovo Rusiji daje vreme, novac i prostor da preorijentiše svoju ekonomiju dalje od Zapada, uključujući diversifikaciju svojih valutnih transakcija, izgradnju novih industrija, potvrđivanje svoje strateške nezavisnosti i pronalaženje novih tržišta. Najveću ulogu u tome imaće Indija i Kina, ali će biti važni i Pakistan, Indonezija, Vijetnam, mnoge zemlje Latinske Amerike i Afrike.
